Stražilovo

-<з 507 е>-

Али није било ни времена на чекање. Сутра ће поелати опет писмо, она опет не ћс одговорити, и он 1 гс онда доћи еам. Па ако збил>а дође он сам овамо? „Никада!" помисли у себи. „Ако се зло већ не може избегпути, онда треба изабрати мање. Треба предати писма бабушки и пустити њу да ради по својој увиђавности. Она пе ће погрешити, јер ми се сад раЗумемо." За тим, промисливши се мало, наиише ни-

самце Туишну. Исти они листићи хартије, исто неро, које јој мало час отказа послушност, беше у овај мах савршеио иоолушно. Прсти брзо исиисаше ових неколико речи: „Дођите, ако можете, сутра у јутро! Зажелела сам вас се већ. Досадно ми је." За тим преда нисмо Прохору, да га иошаље у Димовку, по Тушиновим људима, који су сваки дан долазили на оближње пристаништс.

(Наставиће ос).

■ .1^ ■ I ! -■

1 «чи

П 0 У К 1 &

^ "Т- <§>&

Ч "Т 4 * "Г* "Т 41

ПЕТ СТОТИНА И ТРИ ГОДИНЕ.

(Свршетак).

јрј^Жесретиа и немоћна Византија билаје остављена самој себи. Лазарева Србија, која и но вери и но границама беше најближа грчкој царевини, као да је у овоме часу иомишљала да са Визаитијом установи савеа у одбраиу. На те је мисли морао доћи Лазар још онда, кад је замолио грчког патри јарха Калиста, да скине са Србије и српске самосталне цркве анатему, коју је васеленски патријарх на Душана бацио. Ово требаше да буде почетак споразуму међу Србијом и Грчком; али, као што су доцнији догађаји доказали, све је остало самона неплодним жељама. Патријарх је одговорио жељи Лазаревој, но Византија не имаде куражи да се веже са државом, која унутрашњим растројством својим не могаше тш за свој онстапак јемчити; то ие беше више она Србија, са којом нреговараше један Кантакузен. Растројена Србија и трула Визацтија беху и сувише пемоћпе, да до краја издрже борбу са ратоборним и снажним пепријатељем Хришћанства. Нема сумње да је у тако очајним приликама несретни Лазар, као год доцпије и Твртко, бап босански, иокушавао све путеве, којима би за одбрапу целокунног Хришћапства заимтересовао Запад. Али пи у том нокушају не могаше бити изгледа на уснех; јер у погледу саме Србије јављаху се о.сим католичких религијозних тежња још и други, оделити рачуни, који

би се иореметили у случају да Лазар победи. На северним границама Србије развило се било већ у велике угарско краљевство, које је још под маиастиром Жичом у борби са Душаиом јасно изложило своју девизу: „ Паиред на Исток /" Као носилац католичке хегемоније имађаше Угарска још и своју тежњу политичку, да преко пемоћпе Србнје створи за се опај зпачај, који имађаху Немаиићи на путу у 11,а))шрад. Ова тежња угарске краљевине много је донрииела, да се из Рима са хладиијим срцем посматра на нлаховит трепутак, који беше онако судбоиосан и по саму угарску краљевииу, као и но Лазареву Србију. Као што видимо, она иста себичност, која се огледаше у путарњим приликама Србије, захватала је разоравајући и општи иптерес хришћанске Јевропе, која у томе часу не схваташе сву одговорност за такво нонашање у очи иајсудбоноснијих догађаја. Звук хоџиног гласа, који са Галинољских мииарета узвикиваше : „ Пе сједши, Воже, /јаури-нм /" разлегао се и до упгају римскога папе; али католиштво пе чу у овом узвику иишта друго сем потмулога гласа мртвачких звона, која праћаху у вечност самртпика, на кога ће се скоро и иоследњи бусен бацити, а па чијем Кс спомепику забелсжити историја, ма и крвавом руком: Гроб иравославља.