Stražilovo

-чз 508 ез -

Ето какве се прилике енлетаху око Ј1азареве Србије с иол»а и изнутра. Несхватање оиштих интереса животиота значаја, који васцели Исток и Запад имађаху у спасавању Србије иротив варварске најезде; саревњиво истицаме религијозних тежња католицизма иротив иравославља у часу, кад полумесец прећаше да зацари пад }?азвалииама целокупног Хришћанства и особено растројство међу феудалном властелом код Срба били су најмоћнији савезници ратоборном освајачу па дверима образоване Јевроне. Не иашавши искрених савезпика с нол.а, требаше Лазару да се у тренутку очајничке садашњости реши, како да дочека неизбежну нропаст. Да ли да се својевољно покори Турчину те да на тај иачин од себе и свога народа отклони крваву погибпју а живот државе још за које време нродужи, или да у очајиом треиутку, као достојап следбеник самосталних Немапика, себе и државу на јуначком ограшју закопа. Историја народа пе познаје величанственијег свршетка држави него кад видећи своју пропаст не нада на колена, већ са пребијепим мачем у руци гине. Пасти у !<рв или у ирашину , то су две одсудне нротивности, које зависе од вековног развића једног народа. У судбоносном часу примити славну смрт место срамнот живота; или, како то народ у својим косовским несмама вели: приволети се небесном или земаљском царству, то су две битне разлике, у којима лежи тежиште народиих идејала. Држава, која својевољно прима срамно ронство, да би избегла крваву али и славну смрт, може, до душе, и дал.е живети, али и то је непобитна истина, да таква држава никада не ће самогтално приномоћи културном развићу човечанства, јер јој не достаје онога, што је за такав посао најиужније, а то је идејал. Лазар и његова Србија имађаху у овом часу најузвишенији идејал; он ие могаше ни поумити да своју државу стави нод скуте азијатског каФтана. Остављени сами себи решили су да браие судбииу своје државе, а тим самим да буду и бедем образоваиој Јевроии. Ако би срећом победили

турску силу, било би спасено не само Српство него и сав образовани свет; пронадне ли Србија, опда остаје историји човечанства да у посмртиој читуљи забележи : културни развитак човечанства ирекинут је на овом месту само за то, што образовани хришЛански народи, вођени нетриељивошћу релитијозних дотма, сиокојно гледаху, како оишти неиријатељ окива Сриство, а тиме разорава и бедем, који васцелу Јевроиу од иоилаве варварске штибаше. Као што смо видели, 1389 година налажаше се у пајвећем растројству. Иротивуположени политички интереси држава и религија, које у своме гравитацијоном кружењу донекле и одржаваху извесиу хармонију, наишавши на 1389 годииу, сударише се међусобно и стонише у неиојаман и неразговетан хаос, над којим затрепта у нуиој светлости бледи иолумесец азијатскога дивљаштва. Осећајући се доста снажним, да сатре Србију, којајош од иропасти Вукашииове, иа реци Марици, у самртним мукама стење, а бојећи се да се Запад пе одазове грчком Иетоку, султаи Мурат позва кнеза Лазара да му се као вазал у свему покори и присаједиии. Сриска властела, која не беху заражена себичним тежи.ама децеитрализма Феудалног, похиташе иа позив свога цара да нре изгину него ли што би свој витешки калиак ириклонили под заштиту турбана. Крвава драма, исиуњена ужасом а смегаана са узоритом врлииом самопрегоревања, започе да се у свој силини развија. Иебројена сила Турака утаборила се на Косову, а према њој стајаше три пут мања сила, да, као Леопида иа Термопилама, славаи живот ирошлости замени мучеиичким венцем. Судбина образоване Јевроие и будуКност културе васцелота човеуанства гшађаше удес да се на иољу Еосову реши. Српски народ био је њезин витез, али витез, кога сама Јеврона отисну без икакве помоћи и заштите у чељуст крвожедие аждаје турске. На сами даи 15 јунија. који некада у српским племенима беше иосвећен Богу светлости и плода, Виду , на дап, када су пет векова раиије вредии ратари српски весело иосили усеве иа жртвеник светом