Stražilovo

43 502 Е2-

деницу, засух камење житом, колико је довољио да меље до после по ноћи, рачунајући да дотле тврдо одсиавам, како бих свеж и ведар устао, припалих кандиоце и мамнух мачка да легне крај мене. Кад је уза ме живо створење, много ми је лакше. Таман да легнем а иа нр.агу лупну два три пут крилима и кукурекну. Мачак скоми нреплашено на гредицу, маукну и иакостренш се, а воденички витао нође наопако. Врата се отворише и игуманова сен, много јаснија него ли ирошле ноћи, ступи на нраг. Седа брада лелујала се и све ми се чини да сам лено видео траг мојих ирстију нод његовим грлом. Онако исто опруженим и дрхтавим рукама примицао се мени а разрогачене очи цаклиле се као стакло. Лепо сам видео и кап сузе, што му је висила на трепавицама. Докле ми се утвора ближила, мачак је тужно и чисто иотајно маукао а коло воденично, са необичним шумом, окретало се наопако. Како сам лежао, скочио сам и сео у иостељу на са страхом погледах у ову ужасну сеп. Сећам се, да ми у један мах

дођс на ум да се прекрстим и поумих да подигнем три нрста челу, али руку ни маћи, као да је оловом наливена, или да је неко испод воденице дохватио па је свом снагом доле вуче. Игумаи је стајао пеколико тренутака па му од једном руке клонуше и ја чух, како дубоко уздахну. Паде ми на ум, да се сутра дан и сам издам. само да ие трпим овај страх. У часу ове помисли пестаде свега. Све је било мирно и тихо; лепо чујем мачка како преде и шум воде, која се у пену разбија. Па ипак, чим је зарудело те ја опазих прве сунчеве зраке, како се као златан вео нреливају иреко тамног зеленила шумског, заборавих да се нријавим. Мислио сам: ако све то није обмана, ако у истини његов дух облеће око воденице, за што ми се и дању не јави, или кад се јавља, за што не говори? Кад би могао у истиии доћи, могао бииговорити? А онћути! Пишта друго иего страх, који ће временом проћи, и ја пе треба тако олако да се одам. ће се.) Драгутин Ј. ИлијЋ.

роман И. А. 110 француској нреради евжена i

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. Гончарова оти нркВЕО Миливој Мансимовик. ДРУГИ ДЕО.

Х1У апи иролажаху један за другим и тиши^ на и МИ Р се опет иовратише у МалиновЈ ку. Као кад ноток нревали етрмени и слапове на потече даље мирним током, тако је и живот у Малиновци носле катастроФе опет пошао обичним током. Али у тој тишини пе беше оне старе бе;{брижиости и снокојства. Као па пољу на природу што се спустила јесен, исто се тако спустила и па људе. Сви су били замишљени, недружевпи н мучаљиви. Смеха је нестало са усапа, као што нестаде лишћа са дрвећа. Силни болови и страдаља су преШла, али колорит и пачпн пређашњег живота се изменио. Мсђу Вјером и Татјаном Марковном настала

је тесна свеза без многих и излишних речи. После оне познате вечери, кад су се узајамно једна другој исповедиле, беху до душе мирне, али су ипак обе у души биле забринуте једна за другу због будућности. Вјера се питала у себи, да ли ће се икад бабушка моћи коначно опоравити од оних иемира, којн су као земљотрес узбуркали љезин душевни мир, и да јш ће се моћи иривикнути другој, новој Вјери, која пе ће више одговарати њеним сновима о будућности старије упуке; да ли, можда, не тугује, што је без своје воље истргнута из свог срећног и етарачког спокојства? Да ли ће јој се икад повратити пређашње иоуздање и душевни мир? А Татјана Марковна је непрестано размиш-