Stražilovo

чз 503 ез-

л,ала и нагађала о будућности Вјериној; бојала се ; да нс ће бити кадра сносити крст иокорне смирености, какву јој је, по љену мишљељу, судба налагала, као искупљење за грех. Да не ће нодгристи саломљена поноситост и понижено самољубље њепу пежну, младу снагу? Да ли има лека њеној тузи, или ће прећи у хропичну болест? Бабушка је и нехотице опет узела у своје руке унрављање својим царством. Вјера је усрдно помагала при домаћим пословима и особито се радо бавила Мартином оирсмом, нриносећи онамо сав свој укус и труд. Била је блеђа него пре, очи су јој имале мање сјаја а иокрети мање живахности. Ове то се могло узети као последице њезине болести, н тако су с-ви и мислили. Пред осталима се држала као обично, шила је, иарала, раснрављала са шваљама, водила књиге и бринула се за бабушкине поруџбине. И нико није ништа необично опазио, него су сви били уверени, да се госнођица опоравља, Рајски је такођср опазио ову пово.љну промену на њој, и кад би јс по гдскад видео замишл.ену или опазио у њспу оку сузу, тумачио је то као последице буре, која се удаљује. Он је био задовољан и његова сопствепа узбурканост се све већма и већма стишавала у истој мери, у коликој су ишчезавале из памћења препрекс, које су подстицале његову страст, сумњу, суревњивост и супарништво. По жељи Татјане Марковне Вјера је у врло завијеиим изразима намекнула Рајском о њезиној љубави са Ватутином, не рекавши му пи речи о „греху". Али ова нолуповерљивост није била довољна за Рајског, да реши загонетку, како ,је бабушка, у његовим очима стара уседелица, имала снаге, пе само да мушком спагом иоднесе сву тежину катастроФе, него и да утеши Вјеру и снасе је тим од очајања! Међу тим беше очигледно, да је то збиља и учинила. Како је задобила власт иад умом и поверењем Вјериним? Није могао то себи да протумачи, итим већма се дивио бабушки. А она, испунивши подвиг и постојавши тамо, гдс нице падају свакидашњи л.удн, претварала се ностепено опет у обичпу жепу, сва се предавала ситним бригама око домазлука, као да хоће тим да еакрије своју снагу и величину онет до нЈ^ве прилике, и нс сањајући, како се на једаред истакла и постала правом јунакпп.ом.

Поаде неколико дана се повратила Марта са евојом будућом свекрвом и заручником још веселија, срећнија и здравија, него што је о*гпутовала. 11>их двоје беху опет донели у Малиновку свој смех, живахност, вику, трчање и радосне усклике, али једва је прошао један сат од њихова доласка а они се спустигае и умиригае, не нагаавгаи ни у ком и ни у чем одговора и саучешћа у својој всселоети. Од сМеха и всселог говора разлегао се около њих тужан одјек, као у каквој нустој кући. — Шта се овде догодило? питала се Марта, погледајући зачуђено около себо. Њена „гнезданца", њене две собице у горњем спрату беху изгубиле сву евоју весслоет. У једној ее беше настанила Вјера и донела у њу суморност и ћутање. Марти ее очи нанунигае сузама. За пгго се све тако променило? За гато је Вјера прегала из старог дворца овамо? Где је Тит Никонић? За гато бабушка ие кара вигае своју малу Мартицу? Није јој рекла ниречи, гато је место иедеље дана осТала екоро две недеље у гостима. Сигурно је више не воли! За гато Вјера вигае ие иде сама но пољу и гаумици ? За гато су свн тако тужни? За што сви тако ћуте? За гато је вигае једе младожењом, као пре? Марту којекако умире одговорима на иека њена питања. Преко других и пређогае ћутке. На питање, за гато су Вјера и бабугака тако ћутљиве, и за што је ова последња ни мало није иокарала, гато је по Мартину мигаљењу значило, да је не воли, Татјана Марковна јс ухвати за обадва образа и замишљено и са узда.хом је иољуби у чело. Марта се на ово јога већма растужи. — Николај Андрејић је поручио женско еедло, па смо јахали у гаетњу, причала је она. Ах, па сам се сама возала на чуну! Ове је то говорила Марта у пади, да ће подбости бабугаку, да је покара. Татјана Марковна тобоже с прекором климагае главом, алн Марта је видела да се претвара и да миелн на са свим другс ствари. Марта се ражалостила и поче ревновати на Вјеру, али се није усуђивала ииигга да каже, иего је потајно плакала и брисала сузе. То је можда била прва њена озбиљна жалост у Малиновци; и она мало по мало прпстаде уз тихи и тужни топ, који ее епустио па Малиновку и њене обитаваоце.