Stražilovo

чз 552 и-

— Само се претварала! — Пе, не, баш ее еа евим унлашила. Вјера Васиљевна, рече јој оп, одлучите, да ли да сутра запроеим вашу руку од Татјане Марковне, или да скочим у Волгу? — Ваш тако рсче? — Као наштампано! — Ма18 Ц е.ч1 гјс1(си1с! А шта она: „ох! ах! — IIе, И ване Ивановићу, одговори му опа, иустите да прво промислим, да ли вам могу одговорити истим таким пуним и дубоким оссћајем, као што ви осећате прсма мепи... Дајте мн по године, годину дана времена, и онда 1^у вам рећи: да или ис... Ух, ала је запара код вас1... Мислим да Ке доста бити; остало 1>е она сама измислити н додати, помисли Рајски глсдајуКи на Полииу Карповну. Па њену лицу беше израз иотпун ог р аз о чар аља. — С г<;п1? запита она. — ()п 1! рече он и звижну. — Ваш све! А да знате, шта се све о њсј и о вама нриповеда! Нису поштедели ии саму Татјану Марковну, ту честиту, скоро реКи свсту жену! Каквих злих језика има иа свету! Тај одвратни Тичков! —- А шта говоре за! бабушку? рсче Рајћки тихо и наоштривши уши. Она 'бШа,"што стоји увск на паперти успенске дркве, иричала је, да јс тобоже.Тит НикониК л.убно вашу бабушку, а и она н.ега. — То знам, чуо сам веК, рсче нсстрпл.иво, ја ту не видим још ишпта страшио. Али њену руку беше запросио покојпи гроФ Оергеј ИвановиК. — Знам и то, она га јс одбила, и онје узео другу. А њој нису доиустили, да пође за Тита Никонића. Ето то је све. То ириповедаи Насилиса. Мајв поп! то још нијесве... Ја додуше не верујем... то није могуКс! Татјана Марковна! — Па шта приноведа пијана баба? Питао је, радозпало Рајски. — Да их јс једне ноћи изпенадио у једиој оранжерији, где су имали гепдег уоив ... Али знате тако ... одлучан... гепдег-уоив ... Али, не, ие! Полина се задеии од смеја. Татјана Марковна! Ко би то могао всровати! -- Па онда? запиТа Рајски тихо. — ГроФ је Кунгао Тита НикониКа — То је лаж! нрекину је Рајски, скочив с места. Тит Никонић је џентлмсн, он не би то отрпио!

—-- И ја велим да је лаж, ирИстаде одмах уз њега Крицка. Он није ни отриио; оборио је покојног гроФа на земл.у, зграбио га за гушу, дохватио од нскуд измсђу цвеКа крив баштовански нож и у мало га није заклао... — А за тим? занита он, једва дишући од нестрнљења. —- Татјана Марковна га ухвати за руку. Ти ииси разбојник, рече му она, него нлемиК, ти имаш свој мач! и тако их развади. ТуКи се нису могли, јер би опда и.у комнромитовали. Сунарници су задали један другом реч: гроФ, да Ке Кутати, а оиај други, да се не Ке женити. Р>го, за то је и Татјана Марковна остала девојком. Зар није гадно распростИрати таку гадну, гнусну клевсту? Рајски уздахну из дубине груди. —- Свакако да је лаж! рече он. Ко их је могао видети и чути? — Ваштован, веле, да је спавао негде у углу, па је тобоже све чуо и видсо. Он није смео ништа да говори, јер је био крепосни... а после је то чула од њега његова жена, која сад у пијанству брбља. Али шта је с вама? НГто с.Те се намргодили? — Није ми добро, рече Рајски устајући, ннсам привикиут на пнКс. И она устане. — С Вогом за иавек! рече јој Рајски. - Куда? Немојте, ја пс дам! — Бежим из ове опасне околине, од ноиора, од провалија! С Вогом! С Вогом! Зграби шепшр и брзо изиде из собе. Она стаде, као окамењена; а за тим, дошавши мало к себи потрча к звонцу. — Нек се спреме кола! рече девојци, кад је ушла. И обуцн ме, морам нравити посете. Рајски је изишао страшно узбуђен. ОсеКао је, да је нрича нијане бабе истинита. Сад му бсшс у рукама кл^уч од прошлости и од целог бабушкина живота. Веше му јасно све, знао је сад, од куда јој та наравствсна снага, та практичиа мудрост и позиавањс живота и срца. Нијс му вишс било исјасно, како је Татјана Марковиа тако брзо задобила Вјерино иоверење и умирила је. И Вјера сад сигурно све зна ... Имао је намеру само да даде други правац говоркању о Вјери, па је случајно натрапао на заборављену страницу своје породичне кроиике, наигаао је на другу драму, која додуше није била онасна по своје јупаке, јер јој је ирошло веК четрдесст