Stražilovo

-чз 576

диже за цео будући живот, а иаставмици дужни су рад просветитеља пас/гавити цеуморним радом :!а нај)од свој и за нело Српство. Када узмемо у руке оиу стародревну кљигу, у којој је верно оцртана исгорија " и живот срнског народа и н,егове просвете, зар пас није срамота, када номислимо, да ми писмо били за сто година кадри основати срнски професорски лист? Пролистајмо мало но историји једне и друге гимназиЈе на ћемо се моћи уверити, да смо ми упоред с осталим изображеним народима на кљнжевности доста урадили нрема приликама, у којима живимо. Да би наставницИ српских гимпазија што боље" и свестраиије могли вршити свој носао н страиом свету могли ноказати, колико је код нас Срба урађено на просветном нољу и средњошколској наставн, држим, да би нрека иотреба била основати сриски проФесорски лист са седиштем у Новом Саду. Тај би лист морао бити огњиште, око кога би се скуиљале најврсније сцаге проФесорске, које би срнски параштај дугаевио л умно -разииЈбж« и ук,чиређивале у духу ерпском. Ми врло добро нознајемо врсне снаге на нашим срнским гимназијама иа с тога и држимо, да би се ова замисао дала извести. Свакако би овоме лепом нодузећу нритекао у помоћ високославнп натрбнат а српски наставннци били би захвални и увек

би се топло еећали дарежљивоса свог патрона, који тежи, да 1 омладине српске и иаставника већи и већи. У томе листу нроФесорском, излазити нреводи из старе риме кн>ижевности леним срнским јез1 ничи ерпског језика. филозофс њачке расправе и иаучии нреглед школској иастави. Ј1иет би изилаз) један нут а паставиици би се м( собно договбрити, ко би га у колико би му била цена. Тако би с нравом могле изос оне расправе и члаици но ирогра; народ пан1 већином пе разуме све могло ући у паш проФесор, Тм толико нута чИтамо ио на писима, како пам средњо-школск! не вреди много, како је треба бољом. А ко је томе крив? Ник него ми сами. Изврше ли овај свети нозив с] ставници. културна историја срнс лежиће имеиа њихова златним слој тнто лаже слгш;ш римски КнжЕе!) церон: 1аис1е8 поб1гае се!еђгаћии зо1ит пов 1 п 8 Ниепз зес1 раепе отп Иит (рго М. МагсеИо). Нека дакле ово буде нредмет шлвању наставннка на обе срнске п па се е правом надамо, да ће ( усиети. Григорије Л

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ. — На нашу белешку у 39. броју „Стражилова" о мађарском преводу Коетићева „Минадира" ало се ражл.утио сомборекн „Српски Гласник" п" у срдитој немоћи својој шта Ј|« него длј'изврћи! У нашој белеШци стојп ппреком, да нам онда још „није дошао до руку Линадир' у мађарском руху, не можемо дакле са сгоје страие изрећи суда о аему" а „ Сјшски Гласнптс'' се „сме.је",' „да један белетристичии лиет изриче свој с-удо предмету, за који еам признаје, да га пи прочитао није". Ако је то тај хваљешг сомборски „ред". који би ваљало „Стражилопо" да паучи, онда не зпамо, шта је иакоспо; — да не кажемо- кагсо друкчије — извртање. На остала падрцаља „Српскога

Глаеника" не палазимо за вредно одговарати, . „Српски Гласник" и сувише — локалан на са< опажамо, што се тиче компетентности у нр< књижевпе работе, да ће се у историји српске пе| кн.ижевности тешко наћи и најман.и кутак, у к аабележило, даје некад какав „Српски Гласник" ц А да ли је г. Навле, Деметер одие/га башједан од мађарских песника — ваљда тик уз нокојнога Лрап.а и Кодомана 'Готџ, то ће најбоље бш „Сриеки Глаеник" извеетп у живога Жолта Бетвј 'Цулајије на ако они то потврде, е, опда ач>ери мака]) „Стражилово" све оно нризнало, што му п „Српски Гласпик", којсш баш не завидимо на „сомборском реду".

садржа .Ј : Иесништво: Живот. Нод земљом. Вригадир. — Књижевност: Иларијон Руварац. ПроФвсорски наше две српске иравосл. гимназије. — Ковчежић : Кљижевне белешке.

Издаје књижара Луке Јоцића.

Штампарија дра Павловића и Јоцића у Новом Сад,