Stražilovo

-43 623 ен-

почиње свемоћ. Једни хоће да им се на дому врати мир, други би дрва да наложе ватру, пиће за марву, други опет, да се освете иепри,јатељима, хаљина или отаца својој деци у траљама. Ма да се гро® изреком решио, да добрим тим људима номогне ле у кухињама, где се за н>их кува чорба и у које он иде сваки дан, нпак се маса све с нова и с нова гура у љегово предсобље, Често се одвози и у удаљена села те отвара нове такве кухиње. Па у место да се онда, на завршетку свога дневног рада, но заелузи и одмори, ои онда јога дуго после по но1 ]И седи над својим чланцима и причама, од којих ће многе тек временом нодобро морати сазрети, док најзад изађу на јавност. Много се говорило па чак и писало о секти, кој-у је створио тобоже Толстој. 0 том не може бити ни рсчи. Свакако постоји тако нешто, као нека врста „вероисиовести", коју су иримиле Толстојеве приста.вдце у Русији. Но у њој нема ничега, што би могло сачињавати секту. А- и нс нсходи од Толстоја, него од једног између његовнх аностола. „Основе вере, коју ми проповедамо, нодједнако су својствене. свим л.удима", вели се у њој, „јер је најунутрашњија нрирода човечје душе хргапћаиска. Пашој религијозиој вери дају облик наша лпчна својства. Вероиеиовест нријатеља, који сачпњавају задругу, у кратко гласи овако: Љубите браЛу своју\ Ми сматрамб за своју дужттост, да живот проведемо тако, да свуд око нас сејемо семе врлнне и вршимо дела л.убави, а ту своју дужност ради смо та.ко далеко да нроншримо, да ћемо, ако узмора бити, и живот свој дати за своју браћу. А браћа су нам сви, који стоје ма у какву одношају нрема нама, ма које вере били, ма. које народности, ма кога рода и ма којих годипа и без обзира на оне друге вепттачке границе и класиФикацијс, којс је међу њих поставило јавно миптљење, уббичајени а.уторитети и навика. ГТод делима врлине разумемо ми свако ублажавање .људске иевоље — била Физична била морална. — свако помагање потиштенима и распрострањавање оне светлости умие, која пам обасјава стазу живота иашег. Ни каквој конвепцији, била црквене, државне или друштвене природе, не дамо да пам смета у тежњи пашој, јер све таквс спољатпње церсмопије и предрасуде, по себп бсз зиачаја, у пајбољем су случају само па то, да помраче светлост, која живот чине разумљивим. Вез сумње се често де-

гаава да такви обреди и обичаји па неко време умире застрагаену савест и да јој даду неко задовол.ство (ма. да су упитна Факта аисолуТио без вредности) те чисто умилостивљавају богове, који се љуте на иочињене грехе. Ми пак не дајемо савести својој такво задовољство, гато излази из церемонија, те ју осуђујемо, да подноси љуту грижу са наших греха, док се кајањем не иречисти и на врлину на ново роди. Ми нити судимо нити се законима служимо, јер је наша. дужност, да оном, који нас у десни образ туче, пружимо још и лсви и да за зло,, које иримамо, дајемо добро. Кад који од нагае браће што згреити, њега ће савест му неумољивије и праведније мучити, но што би то могла нресуда судијина или извршење пресуде ттреко џелата. Ми ие нрипозиајемо никакве нодложности под човечанска правила, јер цар, коме се ми иокоравамо, јесте сам Бог, који живи у нама и животом наптим донде управља, док га љубимо и његовим се заповедима иовинујемо. Одбијајући сваку обвезанос/г према влади, добровољно жртвујемо сва своја ирава на почасти, положаје, зва.ња и друге иривилегије. Но ма да не ћемо да признамо световне владе, ииак нас у том не руководи ни каква аитипатија према самим владаоцима; јер ми и њих љубимо као своју браћу и свагда смо приправни, њима служити у свако доба и на сваком месту по најбољнм својим силама, а при том не мислимо штедети ни тела ни душе, осим ако би они силом хтели да урадимо што, гато се противи волл божјој. Жртва натних друпттвених права меће нас доле на степен занатлија, неизвсжбаних радника и ратара. А није нагаа ни земља, коју оремо, јер се носед може изиудити само -силом а сила је иротивност закону л.убапи — закон нак тај јесте зановед божја, гато живи у нашим срцима. С тога ми радимо онде, где нам је допуштено, и користимо се земљом, коју оремо, и оруђима, којима радимо, док пам их не отму. Отерају ли нас с једног места, идемо оног часа на друго. Како осећамо, да јс једина сврха у животу служба Богу и људима, то знамо и то, да порочан човек те сврхе ие мож.е пОстићи, јер не може чгатити добра делта, исто тако као птто отрован бунар не можс дати чисте и здраве воде. Отуда излази, да. је с.авлађивање сама себе неопходно потребно иа да се може достићи. главна сврха човечјем животу. А натне је најдубље уверење, ако сами постанемо мало бољи но што смо били, да ће