Stražilovo

СТРАЖИЛОВ^)

!ла«ш ш шшш

БРОЈ 40.

У НОВОМ САДУ, 4. ОКТОБРА 1892.

ГОД. V.

Ч8ш ПЕСНИШТВО. ФШК

ГУЈ~ЛЈ\Ј-\Ј-\Ј \Ј-\Г ,

«44

^ЗАЛЈ \-Г \Ј \Ј~ \Ј \Ј~ \Ј \Ј' ЛЈ-\Ј\Г\Ј-Г

НИ НЗ ЧЕГА

ПРИПОВЕТКА ИЗ СРЕМА. ТТриповеда Отеван РадиА.

П. Јимске вечери су на селу страшило за ,оно мало интелигенције, којој је судбина $ одреднла, да ту нроводи своје дане. Још ] и Боже помози, када је и то мало сложио ; али, када је расуло, као што је обично по селима, онда да те Бог сачува. Е, лето је лето. Ако је која варошица близу, онда одеш онамо но који нут, на се поразговориш за цео месец дана. Али зими. . . . У Краковцу владала је међу интелигенцијом нрилична слога. Оно, истииа Бог, у догоди? Догоди

дугом веку шта се пе се, те по нека породица по годину даиа не оншти са другом; али, прилике су прилике, нриморају их, те се поново измире. И данас се цела интелигенција састала код Оларића. Ма да су он и нопа иачелни непрнјател.и, ипак се састају. Осветљена је мала соба и сала. У сали је гласовир, у који са доста вештине удара готово све немачке комаде госпођа Фаустина Оларићка. Она је средпште женског света у Краковцу. Довела се из вароши и веома је задоволлта, што својим изображењем предњачи жепском свету у Краковцу. Ту су и ћерке попине. Госпођа начелниковица Јелка Мргодићка са госиођом Фаустииом и сајошдве госнође „ударају" „ФришеФире".

(Наставак). Ту је и стара бележпиковица Јулијана. У споредпој соби су: Оларић, попа, млади учител, Миладин Војводић, Мргудић и гост Оларићев, капетан Баговски. Попа је више пута „ирекидао одпогачј" са Оларићем. Док попа није дошао у Краковац, дотле је Оларић био све и сва у селу. Што је он хтео, то се морало и остварити, јер није било никога, ко би одлучно стављао препреке у народу његовим замигаљајима. Ои је сел>ане називао Рацима па су се већ и они сами тако почели звати. „Шта си?" запитао би он кога сељана пред ко-

јим својим суплемеником. „Па Рац!" рекао би унитани. Тада пе би било краја смеју. Када је догаао пона Перић, све је пошло другојачије, све се почело звати Србин. А ночео је он и сам парод подучавати у радиности и штедн.и те га челичити, Сељаии га јако заволсгае. Једном се сноречка са Оларићем због сриства. Рече му, да је и његова баба била Срнкиња. На то ће Оларић: „Да зиам, да у мојој жили има ма само кан српске крви, и ту бих иустио!" То је он вигае у гаали рекао, али је то иопа примио за готов новац, те је рекао, да са таквим човеком није вредно онштити. Али, као тито паномепусмо,