Stražilovo

■чз 653 к-

цији — , које је често заузимао и против своје вол.е/једипо у памери, да испуни дужпост, коју му је налагало родољубље — да је у н.ега, велим, увек било добре воље, да користи својој отаџбини; да је радио из убеђења, и да је свој светли карактср ноказао и онда, када се са мипиетарских столица, гдс је руковао српским милиоиима, силазио исто онако сиромах, као што се на н>их пењао. Ако су дела ума и срца огледала душе човечје, онда се из свију дела Мијатовићевих иај јаспијевиди, да је он и велик рбдољуб и редак човек. По овојош пије ни верна, ни потпуна слика Чедс пи његова рада. 8а ту је слику простор овога листа и сувише мален и скучен, моја је рука и сувише невешта, моја кичица слаба... У уторак се шестога Октобра навршује пола века, како ј'с Чеда Мијатовић угледао света, а У Пешти Сентемвра 1892.

ове се године навршује и три десетине годнпа, како је српски свет у Чеди угледао младота, даровитога радепика; како је у „Лицејци" изишао његов први рад — како је Мијатовић почео живети горки живот срискога књржевника. Многи су до сада владаоци и друштва учена обасула одликовањима Мијатовића као државника и књижевника; малени и сиромашни парод његов, за кога бнје сваки откуцај његова племенитог срца, не може му данае Више дати осим благодарности и израза жеље, да му још дуго и много поживи на корист и понос. А Српство с ове стране Саве и Дунава уче ствује у општој срнској радости о иедесетоме дану рођења Чедина у толико веселије, што се баш у овим крајевима српским, у подножју нитоме Фрушке Горе љуљала колевка дедова Чеде Миј атовића. Бранислав СтанојевиА.

ТОЛСТОЈ, ЊЕГОВИ ПРОТИВНИЦИ И ГЈ1АД.

(Свршетак.)

(ј*ма у Русији пуио списа, који опадају јртежње Толстоја и н.сгових нристалица који оцрњују и н.ихове речи као и дела им. Тако је тек недавно изашла свеска с иамФлетима, која је добила цензорев ^ ипрптм(ли'. Чак у новелама нападају на Толстојево ново јеваАђеЉе, које у осталом није ни које друго, него оно старо, у прехришћанској -чис.тоти. Једној од тих новела натпис је Гј I [ови живот" п писац њен, неки Јасииски, ласка себи, да је уништио Толстоја и Толстојапнзам. А цсла ствар није ништа друго, до иезграпна карикатура гроч>а Толстоја, његове науке и његових присталица. Попгговани господин Јасипс.ки постигао је тријумФ, да се неки сиротан проФ .ссор у Кијеву, кога је он у својој повели изнео на ругло, из очајања убио. Па сад Јаснпски мпсли, ' да му јс исто тако лако изаћи па крај с појавом, као што је Толстој. Прави га јунаком свог« елабората на показује снету тога јупака са силесијом ногрешака и норока, који се крију нод видом врлине и учепости. Тај господин Јасински чипи утисак мајмуна, којп се бскел.п па пкопу. Баш тако са свнм луде нису му а"|узије на тако зване Толстојанце. 'У осталом нрстерује с п.нховим бро-

јем; вели н. пр. да у Оједињеним Државама Амсрике има више присталица Толстојева апостолата него у Русији. Но међу последњима има и веома сумњивих елемената, које је Јасински умео да изнађе. Сем иоштеннх и искрених иристалица гроФових, који се радо одрекоше удобности цивилизовала живота те се труде да врше науке свога учитсља, има читава класа л.уди, који, незадовољни собом и својом околицом, радо нлове сваким новим ветром религијозпа покрета. По што се неко време дали гурати напред, наиђе на п.их досада и умор, док онет не разапну једра те их нов ветар у нову правцу може дал>е да тера. Многи од тих, којима је иотребпо подстицањс, удубили се у „Крајцсрову сонату", у јеванђеље ручна рада, у иауку о неотпорности према злу, покуиише се око пове заставе са узвишеном свешћу, да их је од вајкада промисао одредила на то, да бију тај свети бојак, но после неколико месеци, кад је почео прави бој, додија им већ цела стнар те нобегоше, ироклињући и опа ,даЈ 'ући своје суборце. Тако сад неки отрежп.еи ептузијаста нснун.ава своју божанску миенју тим, што се у песмама руга нристалицама Толстој 'евим, други оиет тим, што гледа да самога гроФа јавно па-