Stražilovo

665 83-

Шта је нутем видео и како јс утсцало на њега, што је видсо, о томе ис сномиље у евојим белешкама. I >ез сумње не беху тс_) онаке слике, каковима се у сну иаслађивао. Беху малко друкчпје... Срећно и здраво стигне у срески град. Одмах с кола упути се среском начелнику. „Мачелник, прича госнодии комссар у својим белешкама, беше много блеђи, него онда, кад ми је давао упугства... На лицу му се познаваше, да је нровео без снампогу дугу, зимску ио1). Високо чело се сииаило и сабрало. Нека дубл.а мисао зарила се онде и госиодарила доста расиино. Рекао бих, да је та скупа мисао стајала читаве године живота ... II није чудо! Живот људски мере по ударању срца и пулзацији жила... Верујем, да је за то пеколико дана, чак и поред онога, што се само с прозора начеопикова видети могло, хил.аду пута у минути могло срце иући, а пулзација се за тисућу иостотака убрзати... од младића могао си постати старац! Шта је виши степен власти, тим су всће и теже дужности ирема друштву..." Тако нам црта комесар свога ноглавицу. Начелник се ласкаво насмеа:ио, пружио му руку и рекао изнуреним гласом: — А каковс ми гласе ви доносите ? Бојим се, да ће бити оно исто, што слушам сваких нет минута! — Н моји су гласови, до душе, мало крвљу умрљани, јер шта можс бити без крви у таким ириликама? — одговори комесар, вадећи изшпага буђслар и иричаЈући нешто о оном чудном двобоју. Пачелник брзо зграби свитак хартијс. Угасле му очи еинуше оиет старим блеском... Читаше и осмехиваше се... осмехиваше се и читаше... Најиослс. савије све, па рсче комесару: — Би сте извукли велику срсћку... Тс хартије злата вреде. На суду ће бити оне најсјајнији доказ против криваца!... Препоручићу вас за ордеи и унапређење. А за сада новчана отштета за изгубљене ствари и путни трошак... Комесар се ноклопи и, пливајући у срећи, опрости се с начелпиком, да што пре подели ту вслику срећу са евојом Бертом и милим Хермаиом. Као мун.а нрелети улицу Подзамачку и за куца, као па. иглама, на малој кући с батитицом.

— Бсрта, Берта! — викне*сирага, захналп Богу, што сам здрав п читав и што ти доносим велику срећу! Бсрта се баци око врата своме мужу. Јецајући од■ радости ииташе очима, где.је та вслика срећка? — А где је Хермап, је ли здрав? повиче жустро момесар. — У твојој писарпици, игра се с војнима, што му их јс (иоклоиила начелниковица, одговори Бсрта. Комссар загрли жену, на оде с њом у писарницу. У писарницн сеђаше Херман за великим столом. Па глави му стари, троугласти. очип шешир, као обележје ђенералско... Пред њим, на дугом отолу, отегле се у реду оловне чете. Малени ђенерал помицао их поједипце, као треба ирсд њим да деФилују, и певао уз то .. пародну химну *• .... — Хермане, Хермане! викаше мати. Отац јс дошао, јавп му се! Х' рман се Флегматичио окрсне, глсдашс пеко време у оца иа запита у сред заночетс химне : — Шта си ми, тата, донсо с пута? — ТТТта сам ти донео, ти мала хуљо! одазва се срећан отац, шта сам ти доисо, питаш? Да знаш шта та милошта значи, шта ће окадонети оцу, а носле и теби ... ТТ извади из шпага црпеиу каиу, па, збацив трОугласти шешир, метне ју Херману на главу. — То је та велика срећка! додадс, окрепув се жени. Кад Херман осети цроену каиу на глави, ирекиде наједаред „химиу" па погледа. оца с пеком дивном свечаношћу .. Пастаде дуго ћутање. А за што су сви ћу г тали, то ии једно није знало... Јс ли угласта црвеиа кана тако наједаред иреобразила Хермана, је ли отац, нехотице, мислио у тај мах о ономе, што је било у свези с I том капом, или је најиосле мати дала олакшице каковој злокобној слутњи материнскога срца, ко ће зиати? Доста то, да јс тај изнспадни чип комссарев изазвао у иородици неко чудно ћутање, као да је тај тренутак за њу од велика значаја!.. . — Каква је то срећка? одазва се нрва Бсрта, тумачећи но своме мужевљеву мета®ору. — То ти је,. Берта, велика срсћка! повиче