Stražilovo

чз 746 вз—

Наступила дуга тишина. Саветиик сабираше раштркане мисли по глави, дворски саветник га посматраше. У тај мах се у иобочмој соби зачушс тихи акорди на гласовиру и Мина запева ону несму, која, ире неколико година, бсше ночетак п.ених снова!... Завршила јс ионовљеним стихом: „ХЈпс! Дпс1еп шг кс1а ћеззегвб бШок, 8о кећгеп шг ии <Ј1г гпгиек!..." Дворски саветник слушаше неко време, на ке онда рећи чисто уирујан: - Свакојако је преко иотребно, да Херман овамо до1;е и да подуже с нама... с родитељима остапе! Саветпик, цо свој прилици, пије чуо песмице. Дубоко иамишљеп гледнше преда се. Речи дворскога саветника тргоше га из аамишљености. Протаре руком сабраио чело, одахнс и одговори: — Не, господине, то није добар иут. Поанајем људс и зпам, шта то значи, кад кога силом откину од нечега, што га у онај мах нај већма занима. То значи нрилити уља у ватру!... Нема друге иомоћи, него ваља ићи у Давов, гледатп па њега са стране, похватати све п,егове трагове, ухватити га 111 На°тагШ, па га онда увернти... — Ех — прскипс га двореки савстник миелите ли, да ћете имати од туда какове нобочие користи?... — Боже сачувај ! Боже сачувај ! — крикне саветник — мени је сад стало само до сина ни за што друго не марим. Двореки савстиик иа то ништа не одговори. Устане и пружи руку, да се оирости са саветииком. — 1'адите, како најбоље знате — рече му — узмите доиуст, па идите у Лавов. У тај мах стипгаваху се свс већма акорди под Минином руком, иајносле се изгубише .негде У ваздуху. Саветник се вратио кући, на се стао спремати на пут. Берти пије иишта говорио. Беше уверсн, да најбоља мати може, својим језиком, упронастити сина. А ту се тицало тајне... У својим белешкама пишс о томе саветнпк: — Кад сам већ сложио ствари у сандук, беше још доста времена до ноласка железнице. Сео сам у паслоњачу, да се одморим п да још једном добро иромислим о свему, што ми је вал.ало радити.

„И видех данао, на ссби саму, неку чудну промену!... »Кад сам пре толико година полазио у Љеншички двор, имађах пред собом завсру и наумљену буну... Горео сам од жеђи, да уђем нечему у траг и да се тим одликујем, ирсд владом, као каковим јуначким делом! Повода сам имао за то у својим начелима и замишљајима. Да дођем до своје цели, био бих све жртвовао, па и своју породицу !... Како ли сам се чудно сада нроменио! И сад сам ишао међу заверенике, који сноваху неко насилно дело... али не беше у мени ни најмање жеђи, да се користим тиме, ако бих чему ушао у траг! На нротив, наумио сам да на све зажмирим, што бих год могао видети, и да окренем главу, ако би баш потребно било!... Нисам хтео више да долазим у сукоб с псторијским претензијама, а обраиу нозитивиих ирава државних оставио сам другима!... Једииа еина свога хтедох да избавим"! „Па и у томе, те како је чудновата промена! Иекада сам ишао међу незадовол.иике и родољубе, да каковим важнијим ловом учипим што год за будућност свога сипа... сада тражим међу њима своје дете!... Је ли то случај, је ли то чудна освета идеје?... И баш кад је с-аветник тако размишљао, унаде у собу Антоппја. — Госиодине саветниче, повиче задухана, смилујте се, на се послужите евојим утецајем. У цркви се баш сада обавл.а вечерњица. Као обично певају песме. А ето господип Пурцел скупио све полицајце, наместио их пред црквена врата, па вели, да ће сав „Се81П(1е1" отерати у затвор. Знате, какова је раздраженост... На што да се баца варница у барут!... Реците госпо-, Дииу Пурцлу... Савстпик гледаше у чуду Антонију. Сам пије веровао својим ушима, да ко тако што од њега тражи. Он сада да стане у обраиу онога, што може бити опасно позитивном праву!... — Ко вам је казао, да тражите номоћи од меие? — запита је, за часак, у чуду. — Уверење, да стс ноштен и илеменит човек! — одговори Антонија и зграби саветиика за руку. Речи „поштен и илеменит човск" чудновато зазвонише у његовим ушима... Пе знађаше пи сам, како ,је то било, да је пошао затомруком, узео шешнр и изћшао.