Stražilovo

-43 747 »-

Ишао јс порсд Антоније у дубоку ћутању. Чиљашс му се ; да чиии зло, а оиет ие имађаше снаге да застане и да се врати. Оборио очи доле, и волео би, да га у тај мах нико иије видеој... Најносле стадоше пред црквом. Око цркве узаврело од силна света. Ма вратима стајаше сијасет иолицајаца. Међу њима оиази Пурцла. Управо не беше сам са собом на чисто, за што му је ударила крв у цело лице, кад је спазио колегу... — Господине Пурцле, новиче жестоко на њега, шта опет кога врага радите ? Пурцел не могаше да дође к себи од тешка чуда. Саветник је сав дрхтао од гнева. — А шта је то с вама било, господине саветниче? запита подругљиво Пурцел, да вас штје који комитет изабрао за председника? Крв узаврела у жилама саветпиковим. Дошао блед у лицу као крпа, стиспуо песнице идрекнуо: — Нисам председник комитета, који је само у вашој глави, али нисам нк ухода! — Господине саветниче! — одговори Пурцел с нримсреном ул.удношћу, ви се заборављате! Слушају нас страни људи. — Нека цео свет чује! Ви ненромишл.ено буните јавно мњење против владе... — Јемачно хоћете да будетс кандидат за иољски сабор!... Срећа, што је Мина у тај мах већ јавила оцу, шта се догађа пред црквом. Дворски саветник је одмах послао уставника, да позове Пурцла. За Пурцлом отишли и полицајци. Саветник погледао са слављем око себе. Силан свет га окружавао... „Тај трснутак, пише у својим бе^ешкама, остаће ми увек у памети. Видех, како су тисућс очију унрте у мене... У тим очима, у тим лицима видех толико нријазна чуства према себи, тако се дивна захвалност, за мојс посредовање, огледаше у тим погледима, да ми срце

осети милу, слатку радост, какову само осећа заиста „добар и нлеменит човек!... „Баш је запевао у тај мах кор од тисућу грла у цркви једпу од тих дивиих песама... Песма та чаробно деловаше на мој слух... вукла ме нехотице у цркву... „И хтедох да барем од пробе осетим на час то чуство, које је светину заносило.*.. уђох у цркву па се умешах међу светину... „Стајах дуго . .. дуго... у дупш мојој трептале дивне струне... помислих, да можда и мој Херман спада у ту светину, која иокајнички ублажава Бога... „Освестим се и брзо изидем из цркве. Ипак ми иекако жао беше, кад сам се умирио, што нисам могао дуже да останем онакав човек, какав сам био за оиај час у цркви... „Разумео сам сву моћ... Фанатизма!"... За по сата беше всћ саветник на иуту. На другој станици уђе у вагои један виши службеник, Разговараху се о свему и свачему. — Ви идете из * * . рећи ће носле неког времена његов сапутник — онде је било данас неко стециште! — Није ништа ванредно — одговори у кратко саветник — певало се у цркви, као обично. — Чуо сам, да је био пред црквом нски сукоб са извршиом влашћу! — Та, као обично, кад службени органи псвешто извршују дане им заиовести! — Признајем, да не разумем држање наше владе нрема тим иобожно - политичким агитацијама! — Према каковим агитацијама? — Певање песама... Ја миелим, да влада треба најопхтрије да стане томе на пут — Шта ви видите у тим несмама? — Могу ое* увек метнути под рубрику нрестуна, па и издај е !... Саветник се насмејао... Некако га сада чудно увреди то мишљење његова друга. У тај мах им затитраше пред очима крстови иа кулама и црквама престоничким...

(Наставиће се.)