Stražilovo

-43 56 51-

Александра Даниловна има их одвести управо до куће и жене с жеста о њихову додаску известити. Варвара Тургењевљева" — Ова се наредба има одмах извршити. Ј1ав Иванов изиде на ноље. Мати даде мене дозвати. Кад је видела моје уплакане очи, она ме стаде прекоравати: — Теби је дакле милија робиња од матере. Ти би требала да оилакујеш њезину непослушност. Ја се због ње разболела а ти нлачеш за робињом и за децом робињином! Тим само ноказујеш да немаш срца, и да га не ћеш никада ни имати! По том је на ново спопадоше грчеви; морадосмо донети капљице и довести опет лекара. Ја бејах у очајању. Од срца сам сажаљевала Агату, па ипак сам осећала да сам крива. На послетку, кад ме мати истера из собе, одох у собу, где беху шваље, те сам се ту исплакала на грудима моје драге и добре Агате. Колико љубави беше у срцу те честите жене! Усред своје туге она је јошмене тешила и миловала. Сутра дан, кад је Агата ушла у моју собу, која беше норед материне, да ме обуче, погледах јој у очи. Ми се разумесмо и без речи. Про-

читах у хвеним очима одговор на моЈе немо питање. Деца нису била одведеиа. Знаком показа на једно одељење куће, и ја оданух. У оном одељењу имао је Агатин муж једну собу. Ту затворише све троје деце, где не беше довољно светлости ни ваздуха, али беху барем близу својих родитеља, који су их од времена на време надгледали. Ја сам им често одлазила, да мати не види, али кад сину иролеће, дадоше нам кукавна деца доста муке. Најстарије нас је молило, да гапустимо мало да се прође. Употребисмо прилику, кад је мати још у постељи, те их пустисмо на један сат у поље, као нтице из кавеза. Сирота мати била је непрестано у самртиу страху. — Ох! Боже милостиви, само да их не опази! говорила је сиротица. Срећом госпођа Тургењевљева није никада дознала, да јој наредба није извршена. Иван Тургењев дочуо је касније о том па је још већма заволео Агату и њена мужа. Он их је обасипао својом добротом и старао се, да им олакша болове, које им је мати његова проузроковала. Но за то су Пољаков и жена му обожавали свога младог госиодара. те кад се он враћао из туђине у Москву, они беху први, који га ноздрављаху добродошлицом.

(Наставиће се.)

ИСАК ЊУТН (1ваас Кед^оп)

3. Пре него што пређемо на научни рад Њутнов, споменућемо још неке ствари из његова живота. Рекли смо већ, да је Њутн био средњега раста и слабуњав; иред смрт се јако угојио; коса му је била свилена, сјајна и седа; приповедају, да суму очи, бар за последњих двадесет година, тавпе биле а но лицу и по погледу никако ниси могао познати онај изванредни дух и ум, који налазшп у његовим делима. У друштву је Њхјтн већином ћутао и чудан изгледао; узимају, да је то било отуд, што је плашљив био. Том плашњом правдају и то, што у парламенту гшкад није говорио, ма да је свагда на свом месту био, шта више, кад јс једанпут и нозван био, да каже своје мшпљење, сео је

(Наставак) па је написао шта он мисли. Колико је Њутн плашљив био, сведочи и то, што се у колих седећи свагда држао обадвема рукама. Његов прејемник у проч>есури Уистн наводи, да је Њути био најилашљивији алиуједно и најлукавији човек, којегаје он икад познавао; исти Уистн обараоје Њутнову хронологију, али за живота му пије смео штамнати, јер је Њутна добро иознавао, па сс бојао, да ће га, какав је, и убити. И Фламстид (Натв^еесГ) вели, да је Њутн свагда изгледао лукав, до крајноети славољубив и да никако није трпео, да му ко штогод нротивно каже. Против супарника својих писао је оштро и љутито; чисто се не слаже са човеком толике умне снаге.