Stražilovo

чз 94 ез-

у „Даници" г. 180-2, 1805; у „Јавору" г. 1877; у „Застајш " г. 1870, 1877, 1878, 1879, 1881. Опе овс карактерцстичне нриповетке, које <5и могли мање више иепоредити са цртицама о сталним карактерима у животу и друштву пашем, одликују се лаким и всдрим хумором, позпавањем пашега народа у нижим и виншм слојсвима, излагањем типичних слика нашега друштва и свугде провејава кроз њих непомућен патријотски осећај пишчев и српска свеет његова.. Градиво је црпао писац највише из друштвеног живота младићског средњих сталежа како мушког тако и жснског. Излагање је умео да зачини вештом и фином сатиром без личног сарказма; а свугде превлађује дидактична тенденција. Као човек иолитичар и нравпик живо је пратио као носланик на нашим еаборима развитак јавнога рада, па је и ту нашао обилна градива за евој хумористични дар, те је и те нрилике у лену хумору изнео своме роду. Речју шала му је занимљива, но више поучна, нарочито за млад свет. Не треба истина у тим причама тражити оне дубоке хумористичне нсихологије, што је налазимо у сличним производима најкласичнијих народа, него их треба читати као карактеристичне орисе нашег друштва и појава у нашем јавном животу. Ноуке ћемо без сумње наћи. Што се тиче Формалне стране поменуте књиге, велимо : језик је приличан, у стилу има доста речи, које заиста доликују мисли, која је у њима завијена, нађе се истина по где која рогобатна конетрукција, али њу за то не ћемо нримити па — мир Бог! У главном ову разбибригу препоручујемо нашем свету. Б.-Пешта. А. П, Усиомене. II. Од Аце Поиовипа-Зуба. У Будимпешти. Мађарска кр. свеучилиштна књигопечатња. 1893 године. Велика 8-? стр. 95 + VI. — Ова кв.ижица по литерарној вредности својој нема скоро никакве важности, него има само неке историјеке вредности, по садржини својој. Иисац њезин је познат нашој иублици еа евојих сувремевих шаљивих ствари из доба нашега јавног живота прс много година. Пиеао је слободним и везаним слогом. Пеје овдс место, да говоридт о целом рзду писца ове књижице, већ само о овој кн.ижици као најиовијем производу Л. Поповића-Зуба. Ове „Успомене" састоје се из три главна дела, од којих је сада нред нама II дсо. Овај пак други део еастојп се из опввг дела (до етр. 03) за тим додатка (до стр. 95) за тим има одељак иод натписом: дру Лази КосгиДу (стр. I —V). У овим је „Успоменама" хтео писац да изпесе нешто, што је сам ироживео, у времену нашега јавнога жиш.та у години 1848 п доцније све до године 1880—90, хотећи ннм много што шта објаенити из тога времсна, што бп се одноеило на но.једпне догађаје из јавног, политичког п књпжевмог жи вота нашег онда, изпосећи нам карактеристику псјединнх лица, који су тада били главпи вођи п преставпицм у тнм догађајима, од којих еу и сада неки још у животу. Па први поглед, кад ову књижицу прочитамо, онажамо да би цело градиво, да је критички и спетематично обрмђено, могло послужнтн као извор за позпавањс тадан.их пам прилика, особито кад о њима нише човск, који је све то својим очима видео и сам у њима учествовао. Пиеац пак ове књижнце пеје својс белешке ни градиво иоређао систематски нити је пак — што би се очскивало — изпео оно, пгго би и.мало трајпе и опће вредноети, не само стварне, него и праве књижсвне. У целоме видимо низ самих

просто једио па друго натрпапих пишчевих доЖивљаја, чији спомеп без сумње може нешто бити од кориети доцнијим нараштајима; но све су махом ситнице, узете већином из приватног живота нојсдиних лица, с којима иисац тада стојаше у опрецн, за нгго, ие ћемо овде да исиитујемо. Потомејеслаб нодатак за потоњег „повестничара". Ииеац је многе ствари прогледао кроз друкчије наочаре, него што би у истиии требало ; но иајзад то је његово субјективно уверење, које може. човек о сеои трошку најносле и публици предати, да је чита, ако хове. Иначе је израда целог градива доста шаљиве природе, а то је уепа гшШа нашега писца, уредника негдашњег ијзљивог „ К омарца" и вредног сарадника и данашње „Мирођије". Као што рекосмо, ствар може бити занимљива за читање у извесно време ; а као озбиљап податак за познавање наших прилика и личности у добу од 1848-ме до поСле година осамдесетих — по мојем суду — не може послужити. Ниецу се мора без сумње призиати труд, који је уложио у овај носао већ и с тога, што смо уверени да ее тог посла латио из чиете српске родол.убиве тежње, којом је свагда задахнут био. Ш (Јевш^ ућ-ез, 4ашеп еаЈ кшЈанДа уо1ип4ав. ПГго се тиче језика и стила, морамо са свим објективно рећи, да се иисац, канда хотимично, не ће или ие може да одрекне превуковског доба, он је још „Славено-Срб" и етимолог; али је правопис ипак Вуков. Мало ,је доеледности у „етимологизирању". У онће језшс нредише старином — језиком оиога времена, у којем је иаш нисац цветао. Стил је пак скроз латински, особито много издиру „салустијанизми". Где где је хтео нисац да поддражава лапидарности Тацитовој, али иссрећно. Као најчешћи знак стариие налазимо у иисца мењање партиципа и садањег и прошлог времена. Речју језик неје онај, који нам обрадише и угладише кн.ижевним обликом неумрли Вук и Даничић. Узгред буди речено, да пиеац не цени баш оеобито рад ова цва засдужна радника у књижевности нашој. Вт, конц-ћ концовт, ову књижицу можемо нрепоручити само с том ногодбом да је сваки чита с потребном резервом. 11ајзад поједина питања у њој могу ирсеудити само они, којих се тичу и који су и сами нроживели то доба. С тога држим да ће тн л,уди и проговорити о њој с доетојном објс ктивношћу. Ми емо пак нашли за вредпо да прозборимо о њој с књижевне стране по унутрашњој и спољашњој вредности јој. Б.-Пешта. А. II. Летоиис Матџце Сриске. Уређује А. Хаџив. Кп.ига 172. 1892. Свеека четврта У Новомс Саду, штампарија срнске кп.ижаре Браће М. Понови]1а. 1892. стр. 1.40.— Већ ее више пута чула реч, како орган Матичин нема стална иринципа, којим би се имао кретати, нема стална програма, којега би ее држао при приман.у и издавању иојединих радова Ове су речи заиета онравдане. Отворимо лн скоро ма к ју књигу Летописа, то ћемо норед нрпноветке или пееме наћи чнето научан члаиак, који нс ће шира иублика разумети, а Летопис је баш њој намењен. Зар не бп било боље, када већ хоћемо да Летопис буде народна кп.ига, да поред забаве улазе такви научни чланци, ко.ји еу нисанп лаким стилом, којима је иредмет згодан, којима је разлагање нрема сврси јасно и лако, једном речју : науку би требало иопуларисати. Тако бп Летоиие више користи допоспо, него што сада допоси. Лко инак и-з ћемо тако, то онда раскрстимо еа доеадањим традицијама