Stražilovo

чз 85 Е>-

сс под сунчевим зрацима, као стоиљени смарагд. Наједаред се Франетово лице разведри; очи му радосно сијевнуше и он унрије нрстом у далеко обзорје. — Спасени смо!

цнкну

гле она-

мо оног Једра . . Па се листо

и стаде махати што га поморци

раснаса црвеним свиленим појасом, око )гаса носе. Уједно поче викати, колико му истрогаене силе допуштаху.

Кад им мрнари са намјерног брода у помоћ стигогае, пађоше их загрљене, али тако обеснажене од глада и студепи, да се једва могаху мицати. Прије иего ће се у отацбину вратити, одлежаиге три иедјел.е дана у цариградској „ћесарској" ббници. Кад се у Бигљу дознаде за Јелисатгну ногибију, свако жив ножали нострадалу момчад, а у ПГорака кући настаде љуто нарицање за двоструким губитком: роди-

тељи и браћа кукаху сина, брата, домаћу узданицу; Анђелија кукаше и брата и песуђепог воЈ*на свог. Али та жалост но нотраја дуго. Трећег дана по првој вијести стиже но жици весу оба спасена. А кад се, па-

кон мЈесец дана, главом кућн вратише, нричап.у и нриповиј едању не бн у селу краја. Стари морски вуци не могаху да се нахвале Франетова ножртвоваља, ама с уздахом номиљаху витко Јелисивипо корито, љену солидну грађу и нослушпост у кретању. — Еј, пусто море — вељаху — колико си ириморскога блага вс11 нрогутало! Кад би они тако за Јелисавом јадиковали, стари би Апдрија обично нротрљао руке, иа им смјешкајућ се у ријеч упао: — Нека вас, љуДи божји, нека: акоје сиње море јога једну приморску лађу нрождрло, оио је једиим махом моме Маркигаи тату иовратнло. У злу има често и добра. Марно Цар

мш ивана тттт По мемоарима њезине поћерке написао Мишел Делин С Фрзнцуоког превео Д. Јеврић (Наставак)

Ирелом

1Госледњи састанак Иванов с матером Ужасан призор

Сутра дан, као обично, дође Иван Тургењев до своје матере, и јави јој, да иде у лов. Иван Соргијевић избегавао је све, само да не спомене оио, што се синоћ догодило; његова пак мати непрестано га је запиткивала. Он се трудио, да избегне сваки одговор. На један пут га запита: — Кажи ми, Иване, за што ти не хтеде, да ми захвалиш, кад сам ти ноклонила добро ? Иван Сергијевић је ћутао. —- Ти си, дакле, п сад са мпом не задовољан? — Чуј, мати, рече он па нослетку. Мапимо се тог разговора... Ја знам ћутати, али не могу пи лагатп нити се нретварати... ја то не могу... Пемој мс натеривати, да ти у очи кажем истину; то би ме јако болело. — Ја не знам, шта би то тебе могло болети; ја сам уврећена. - Ја чиним све за вас а ви сте увск пезадоволлш.

— Не дај нам ништа; ми не иштемо више иишта од тсбе. Живећемо онако, као и до сада. — Не! Ви ћете боље живети, јер имате сад своја добра. •—• Молим те, мати, о што тако говориш? рече Иван, којивећ поче да губи стрпљење. Јуче не имађах ништа, а дапас још мање. Та ти то и сама врло добро знаш. — Како то, да немате ништа? Твој брат има кућу и својих земаља, а и ти имаш земаља. — Има кућу! Зар ти пе зпаш, да је мој брат сувише поштен, да ту кућу сматра као своју? Ти хоћеш, да остане у тој кући, а овамо нема од чега да живи; иема шта да јсдс. — Како? А добро? — Он иема никаква добра! Ти иам ниси ишпта дала, а не ћсш иам ии дати. Твоје „даровнице", као што их ти назпваш, немају пикакве вредпости. Ак.о ти падне па иамет, можеш нам сутра уЗети, што си пам данас дала... Па