Stražilovo

■43 86

на што све то? Имање је твоје... Кажи нам отворсно: Не дам вам ништа! Ми не ћемо ни речи рећи.... Па што сва та комедија? — Ти си луд! Ти заборављаш, с ким говориш. — Ја нисам имао намере, да тако говорим. Ја сам хтео да ћутим... Мислиш ли ти, да је менп мило, што тако говорим ? Молио сам те, да ме се оканеш. Глас му бсше иун туге. Кад сам чула, како говори, учини ми се, да ће се угушити од илача. — Ја жалим мога брата, настави носле кратка ћутања.За што си га тако унесрећила? Допустила си му да се ожени, натерала си га да остави службу и да дође овамо са својом нородицом. У Нетрограду је заслуживао кору хлеба; а од како је дошао овамо, ти га непрестано мучиш, пепрестано га кињиш, час на овај, час на онај начин. — По чсму га ја мучим? По чсму ? јетко га занита мати. —- По свачему! одговори Иван очајно. Кога ти пе мучиш? Цео свет! Ко сме прсд тобом и одахнути? Рекавнш то стаде ходати по соби. — Ја видим, да нс би требало да ти то све кажем. — То јо, дакле, ваша захвалност за толика моја доброчинства! — Још један пут, мати! Ти нећеш да увидиш, да ми нисмо више деца, и да нас. твоје постуиање с нама вређа. Ти се бојиш, да ћеш и Јгубити твоју власт над нама, ако нам што год даш. Ми смо били према теби увек покорни синови, а ти не ћсш, да имаш у нама поверсња. Ти не верујеш никоме, ти не верујеш пи у шта. Ти само верујеш у своју моћ ! Па шта ти је дала та твоја моћ? Право, да мучиш цео свет! — Ја сам, дакле, последња жена? — Не! То ниси. Ја не знам ни шта си, ни шта се у теби збива. Мисли само о том. Испитај ствари. — 0 чему да мислим? Коме сам ја зла учииила? — Коме? А има ли кога срећиа, који с тобом долази у додир? Ссти се Пољакова и Агатс. Сви опи, које си ти нрогањала, тебе би љубили, а ти си их унесрећила. Ја бих драговољно дао нолак свога живота, да то не знам и да ти то не морам казати... Јестс! Сви стрене пред тобом а свн би тс могли л.убити!

— Мене није иико волео а никада ме не ће нико ни волети. И сама моја деца окрећу ми леђа! — Немој, мати, тако говорити. Сви би те могли волсти, а пре свију твоја деца... — Ја немам деце! повика на једаи иут госпођа Тургењевљева. Одлази! — Мати! — Одлази! по други пут му рече мати иа изиде из собе, жестоко залупивши врата. Кад сам се после тога срела са Иваном, усил.авала сам се, да угушим плач, који ми је груди парао. — Немој нлакати! рече ми он. Можсш се на ново поболети. Шта да радим! Пе могох друкчиј е! И сузе му облише образе. После неколико минута видех кроз прозор, где оде братовљевој кући. Гледајући га, не бешс тешко иознатп у њему човека, кога је жалост опхрвала. Његов ход, његово лице, његово држање: све је то одавало, да ии најмање не мари за све, што се око њега збива. Главу је погнуо, као да је под тсретом неоиисана бола и очајања. Ни госпрђи Тургењевљевој није било мило, што се ово догодило. Док јој је сип био код ку1)С, она се уздржавала, да му не покаже своју слабост; али кад је отишао, њој дође дрхтавица, и дуго не могаше да се умири. Нред вече ме нозва к себи. — Отиди им! рече ми. На моје немо питање рсче ми нестриљиво : — Иди к њима; узми кола. Ја одмах одох Николи. За што? На што? Ја пе знађах. Оиде затекох највећи неред. Свуда су стојали отворени сандуци, ормани и торбе. Браћа сс спремаху, да иду у Тургењево. Кад уђох у собу, седох, или, боље рећи, падох на прву столицу, која ми беше најближа, и почех горко плакати. Кад дођох себи, запита ме Иван: — Је ли те мати поелала овамо ? — Јесте. — Па какву нам је норуку послала? — Никакву. Она мијесамо рекла, да дођем овамо. За што, ја пе знам. ПГта да јој кажем? Никола беше у очајању. — Треба јој казати истииу, праву истииу! рече Иваи. Кажи јој, да сутра одлазимо у Тургењсво .