Stražilovo

нз 101 вз-

глава те се иа ономе свежем лицу вида руменило, чисто га у лаж тјера. „И ти си ми момче зажепидбу!" кара га бабо. „Стидљивији си од ђевојке!" И Крсто се упути у магазу напријед. „Хајде ти!" вели му Пегао, а ве1> је изашао у свој својој стаситој иојави на диванану. „Ето мене, чим стријесем ирагаину". И оп извади бијели рубац те хвиме стаде ударати по обући. Само гато се врата за Крстом затворигае, кад с противне стране искочи Велика. „Нек ти је са срећом!" учини опа. Исправи се Иегао. „Хвала, Велика, хвала!" и пружијој руку. Велика је прихвати. Чим осјети врелипу његове руке, трже своју, а у пркос јунагатву, којијем се јуначила, заигра јој суза у оба ока. „Што ти је?" уозбиљи се Пегао. „Нигата. Забољегае ме прсти, колико си их стискао — ето види!" И пружи му тапке прстиће. „Нигата ти ја ту не видим," чуди се Иено. „Ти не видига, али ја осјећам. Но баталимо то!" заговара Велика, тек да се Пегао не домисли, е јој је гато друго сузе наћерало. „Казала сам Каравиди, да ћете данас доћи". „Па?" И Пегао једва чека, да Велика пастави. „Морега мислити." „Радује се ?" „Да је питаш, како јој је име, ие би погодила." „Е — е!" учини Пегао, јер не хтједе одати својијех осјећаја — стид га од Велике. „Ти као да се бага много пе радујега ? а полако ће Велика, а не трепће, очекујући, да јој он то потврди. „Не радујем се? По чему?" и Пегао и радозиао и као срди се. „Кад би мепи допао глас, да ме воли, који ми је по срцу, кад бих сазнала, да ће бити мој — о, ја бих кликнула као весела птица у зеленој гори, ја бих поле-

ћела драгану, ;ја бих — — е већ ие знам, гата бих све учинила! Па тек се трже, а већ јој дође. да рагаири руке, да загрли Пегаа. „Зар и ти волига?" пита је ои у чуду. „Није ријеч о мени," хладно ће она, а криво јој, гато се одала. „Ти си ио сриједи." „Кад бих умио говорити као ти, ја бих све рекао, гато си ти рекла. Овако ти тек могу рећи: ноћас сам вшпе био будан, ио гато сам спавао, па ми је и будну и у сну била пред очима Каравида. Јутрос једва дочеках зоре; устајем и облачим се, а преда мном Каравида. Пођосмо овамо, а у свакој женској прилици, гато је сретасмо, видим Каравиду. Дођосмо, а ти ме одмах сјећага на Каравиду — тако ми је, да сам не знам од куда могу јога да се савлађујем те да из свег гласа ие запјевам: о својој срећи, о својој љубави, о Каравиди!" „Благо Каравиди !" нрогаапуће Велика, а задрктале јој уснице. „А гато ће ти те сузе ?" „Од радости ми теку," савлађује се Велика. „Много је волим, па се радујем њеној срећи. твојој срећи." „Море момче!" зачу се звоики глас Крстов из велике магазе. Зар бага сва прагаина на тебе наде, кад се још не очисти?" „Та ево ме—де!" одговара Пегао иа ће тигае Велики: „Јога никад се данашњом радошћу не зарадовах." И оп уђе. Намршти се Велика и иогом лупи о диванаиу. „А што ми се везао језик? Што се срце стегло? Куд ми је првашња воља, да му кажем, колико га волим ? Све се то као магла разишло пред оном ведрином, што му је срећа по лицу исписала, што му је радост у очи духнула. А зар бих смјела горчином своје паметл.иве љубави мутити његове радости? 0, ја га онда не бих истински вољела! Тако је боље! Н>их двоје биће срећни; зиаће, да сам их ја зближила на ће ме благосиљати — боље је тако! Ја ћу венути, туга ће ме умо-