Stražilovo

-чз 104 ЕЗ-

побуде, или по евештеникову савету. Тај ми је налог дала оннм старим, огатрим начином. Кад Никола уђе у собу, паде на колена поред материне постеље. Мати га слабом руком привуче к себи, пољуби га и молећи прогаапута: — Ивана! Ивана! — Одмах ћу послати по њега! одговори Никола. Али јој не бегае суђено да види свога Венијамипа. Кад је Иван Тургењев дошао, његове матере не беше вигае међу живима.

ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ Веома се често чује нрекор — који је за студију византијске повеснице постао већ прави Фаталитет — да у византијској прошлости има неизмерно многога, што изазива гнушање. Обично се то каже онако олако, у намери, да се у иеколико оправда то, што се занемарује неговање изучавања византијске повесиице. Хвала Богу у најновије се време и на том пол>у иренуло те се са задовољењем опажа, како су нсонравдани они Прекори и колики се еилан и ра.ишврстан, Занимљив и ноучан материјал даје сваком, ко покаже права интереоовања за више него хиљадугодишњу новесницу те државе. Што се сиецијалио тиче главе о оном, што „изазива гнушање", то се отњуд не да ни замислити, да се у средњем веку а у држави, која је постојала вигае него хиљаду година, иије десило гатошта, гато одиста изазива гиушање, те да иа државу, којаје одолевала најбешњим бурама дивљих народа, која је посредовала прелаз са незнабожачкога у хригаћански ред у свету и која је најзад започела те се, по кад кад не без крви, преобразио јевропски народни систем, нису утецале сурове прилике онога врсмена, И гато се на послетку тиче прекора иоква реиости и свирепости, тога наследног греха из времена римских императора, то иређагања, па чак ни потоња Византија није више ни мање скривила, но што су у том грепшле све остале државе средњега века. Нарочито се византијским женама на грбачу сваљује властољубље, верски шанатизам и кобио упливисање на ток државних нослова, као да су ииаче у Јеврони биле све саме чисте, несебичне женс и све сами анђели по доброти и као да

Издахнула је други дан после свога састаика са Николом, 16 новембра 1850 године. Агата ми је једном изразила жељу, да јој прочитам своје мемоаре. Доиесох рукопис и стадох јој читати. По што је пажљиво саслугаала причање и о својим патњама, добра старица уздахну па кроз нлач рече: — Јесте! Ја сам много натила од џокојне госпође Тургењев.љеве; али сам је ипак љубила. То је била права госпођа.

У СТАРОЈ ВИЗАНТИЈИ оно познато сћегсћег 1а 1етше за оно време није имало куд и камо всћу оправданост, него за садагањост, у којој — радо ја то призиајем — уз жену, која но кад кад у тајности ради, са евим лепо и политичка, нацијонална и социјална идеја чиии ону снагу што иокреће светске догађаје. У време некадашње меровиншке државе превазишла је злогласна Фредегунда, једна од најзакованијих греганица свију времена, властоЉубљем и свирепошћу све своје часИе другарице онога времена и времена по том. У време, кад су на БосФору женску владу ио кад кад неугодно осећали, истакла се и у Риму злогласна Теодора и њена још злогласнија ћерка Марозија тим, што су своје синове и милоснике постављале иаиама, а на неколико векова доцније заузеле су Борџије иапску столицу те тако овладале целокупним католичким светом. Неморалне краљице напуљске: Јованка 1 и Јованка II исто су тако неограничено утецале на државне послове, као у своје време византијска Теодора и њена другарица Антонина, жепа Велизарова. Елеонора од Поату-а, развенчана жена Француског Ј1уја VII, донела је Хенрику II енглеском, за кога се преудала, да би се осветила Лују, уз велик комад Фраицуске још и папучу, којом је завитлала ие само над главом свога краљевскога војна, него и над Енглеском. Исабоја од Баварске, ле из мржње према свом сину Карлу VII издала је Фрапцуску Енглезима. Па какоје то тек било у енглсском рату ружа, који намје велики песник са тога острва песнички овековечио у својим ненадмашним историјским драмама. Чак и Данте једва да би у толикој мери свој пакао могао био наиупити греппшцима и