Stražilovo

-кз 162 е>-

НАЈВЕЋА ЉУБАВ

(Скршстак)

жите Г|1

ојпици стадоше као укоиани. И они што су прали „ране", по.ђинаше, гдедајући уиезвереии шта то би. Од преко потока допираше ввук труба еле ближе и ближе. Командир, држећи ненрестапо ренолвер У РУДН, викпу: „Смирно! У строј!" Нојници, чисто махииалио, почеше да се ностројавају. Нико пи речи. Командир се окрену ађутанту. „Госнодине ађутапте! Онамо, од куд ее чују звуци труба, долази госиодии нуковник са својом војском. Нотеците и каМ У " у се комапдир паже а1,утанту п окрепу Француски: „Знате, кога сам онамо иослао. Идпте и мотрите. Ако се за сат и ио кренемо одавде, бићемо па старој позицији. Дођите за иама." Месец се онет ноказа иза облака. Трубе се чујаху све ближе, ађутапат одјури у каријеру, а комаидпр стаде иред строј : „Зпате ли ви, шта бива еа оиим војником. који изиевери своју заставу? Али кога ја то питам? То знају војници, а ви нисте ни бабе, јер и бабе чувају своје нреслице, а ви срамно напуштате своју заставу, на коју сте се заклели. . . . кривоклетници!" Па прође иокрај строја: „И ви још држите то светло оружје, које вам је отаџбина дала, да је браните као п.ени синови? Пушке доле!" Па се окрепу опој верној чети, која је с и,им била оетала у шанцу а сад баш стигла: „Одузмите им оружје!" „По заповести!" озва се наредиик из оие чете па са евојим л.удима нриђе строју. Војници у строју иочеше се сиебивати, иогледајући час преко потока, час кришом па комапдира, али сваки стегао иушку, па је еве полако повлачи иза леђа. П оии што еу иошли да одузимл.у нушке, као да би

били ])ади да их не узму, док се тек не озва један глас из средиие строја: „Не, госиодине командиру, ако Бота зпаш. . . Бол.е иас десеткуј, пего то. . ." Командир иогледа но етроју, на тек рече : „Добро . . . нека буде. Оставите их." Они, што су били ношли да купе оружје, одмах одстунише за комаидирова леђа. „Постројте се све три но три!" окрете им се комаидир. „У лево! На готове. . . А еад да иродесеткујемо! " Командир прође цео строј на опда за,1)е с чела да броји, иочевши са иет: „Шест, седам, осам десети на нол.е!" Опај јадиик изађе. „Бежите му очи и ])уке. на тамо код раста." Заиовест ее изврши. Командир је бројио дал.е и извлачио десетог. Тако доће до четрдесетог, «>д м> сно четвртог. Кад је иочео да броји пету десетину, настаде у њој нека мешавина и таман он махну револвером : „Педесети на поље!" — а аедесет ирви искочи испред иедесетог и одсалутира : „Молим покорно, ја сам педесети!" „Није истииа, господипе комапдиру, ја сам!" викну оиај прави иедесети, иа одгурну оног педесетпрвог и стаде на н.егово место. И поче.ше да се џевељају и одгуркују. „Не слушајте га, гоеподппе комаидиру, ја сам.. . " „Није, ја сам. . ." Комаидир за тренутак застаде, али како му пије било до тога да губи времеиа, љутну се: „Шта се ту претерујете ? Не иде се овде цј ! свадбу пего иа губилиште. Једаи од рас е места под раст!." А она обојица почеше још живл.е: „Ја . . . . " „Није, бога ми. господине комагтдиру, него ја. ..." Командир одмери ногледом једног н