Stražilovo

-43 2 8 8

судт>" („Расправа"), „Дурочка" ; у „Раавлечеши" — „Дорожшли очеркљ" („Насунротивг") и т. д. Послије тога отиде Левитов у Петроград, гдје стече миого новијех познанстава у литерарнијем круговима, особито млађијем; у „БиблиотекЉ длн ЧтепЈн", „Русском мјр-ћ," „ Очерках г в", „НародномЂ Богатстн'1',", „ИскрЉ" (нод псевдонимом Ивана Сизова), послије у „Современикћ" и ,,1Ијстникћ Европм" појављује се цијели ред п.еговијех чланака и прииовијести. Овдје живљаше тешко због климата и што није имао новаца, те се одавде опет нресели у Москву, гдје га друговиједва иознаше, тако је био опао и промијенио се. У августу 1866 добије мјесто за учитеља рускога језика у Рјашку (Рпжскљ), по не прође ни мјесеп дана, кад гшдје, да је то „једпа од највећијех глупости, што их је учипио у животу", те га већ у октобру видимо опет у Москви. Ту је давао часове у једној московској женској ги.\ назији, но ни то пе издржа и оиет настадоше за њега худа времена. Гладовао је и зебао, иадао у болпицу а кад и кад преселио се к пријатељима, кад није могао више да издржи. Но уза све то он је ипак љубио свој друговски круг, гдје су младе идејалисте тражили истину и више сврхе животне. „Ма како да је много искусио у животу и код л»уди — казује његов бијограФ — ма колико да је поднео искушења и недаћа, увијек се заиосио слушајући младе ријечи и вјеровао, као што може само вјеровати младић, који још није могао да остави школске клупе. Уза све то Левитов је умио увијек иа први поглед да оцијепи личност и њезипо достојанство и с малијем изузецима увијек се обистииило, 1пто је Левитон рекао. Брло би га тиштало, кад би се разочарао о л>удима. Своје симпатије и антипатије увијек је отворено казивао, не устежући се ни мало". 1866 отиде онет у Петроград, но литерариа иеудаћа и болест примора га, да оде из Петрограда, те га видимо као но-

САД1 Ј ЖА.Т : Несншитво : Кнсз Борич. Мркп Вук. — Поука сандар Ивановић Левитов.

моћника поглавару -код николајевске жељезиичке пруге, но за по године ето га опет у Петроград, гдје ее одаје нићу, борећи се са сваком биједом и невољом. У августу 1870 дође Левитов оиет у Москву, гдје опет иочињу нове биједе и невоље. Раетројено здравље требало је лијечења, ио не бјеше поваца за то. Жел.а, да види мјесто свога рођења, тако га је обузела, да се једнога јесењега дана но највећој киши пустио пјешице у тамбовске стеие. БВеки познаиик његов, који га је хтио да ноходи, стаде га свукуда тражити и на1>е га у крај пута у јарузи скоро онесвијешћена, гдје је пао од изнемоглости. 1Беки пријатељ узме га к себи, те су нријатељи чинили, што су могли, но нијесу му могли са свијем номоћи. Левитов је ипак радио и баш у тијем иајнеповољнијим приликама хтио је да напише једап овећи роман; но како не има ђаше мирна времена за то, роман није нанредовао, него само извади из п.ега једну епизоду под називом „ Говоршцаи обеЗћнна", која је штампана нослнје његове смрти 1879. У почетку 1871 врати се у Петроград, гдје се наставила страдања, муке и иатње и пијанетво од очајања. Још једпом одлази за учитеља у Козлов, памјерава, да издаје свој журнал, но не добије допуштења за то, управља н.еко вријеме редакцијом илустрованога журнала „Сшше" и т. д. но свагдје га ироган.а несрећа, јер је ненрактичан и иеистрајан. Иошл.едн.е године проживио је у Москви, гдје су иочели да излази једап но један од зборника п.еговијех дјела, по мало ее о њима говорило у литератури, а то је још већма тиштало Левитова. Но он се ипак уздао, да ће моћи иаписати ромаи, гдје би иоказао иозитивне и негативпе стране рускога парода, ноелије би онет иосумњао у себе и надао у очајан.е. У ночетку 1875 године разболи се озбиљно, тако, да се више није ни дигао. У јануару 1877 године умрије Левитов од сушице у евенаучишној клппмци у 42 години евојега мучеиичкогаи горкога живота. е се) Милан ПоповиЂ ■ Плшшјево пиемо о Хришћанима. — Књижепноет : Алек-

Издајн књижара /1уке Јоцнћа.

Штампарија дра Павловића и Јоци1>а у Новом Саду.