Stražilovo

•чз 307 ЕЗ-

ворич Ох, ја је волим, смрт је за ме спас, Јер оиа ке ми јаде иресећи И можда још и веће збрисати. ружа (одушевљено) Јер прекаљеиа душа узлети А трошни део доле остаје. борич Јест, ако сад у боју погинем, Не морам клети, иити мене ко, Јер ако није била нуста лаж Можда бих своју мајку проклињо; А ако јесте, ја бих цео век Измишљао и биро освете г>а мајку, те бих вазда лио крв А с тог би мене клео цео свет. ружа Умрећу сад, да клетве не буде. бодомир К'о луда збориш, да л' си луда бар? (Ратни П0ВИ1ЏГ, трубље) ружа Да, боље, оче, ако погинем.

борич Ти не ћеш у бој; иди, сиаси н,у! бодомир А ти ? Ти ниси отац! 1 За што тп Вап1 тражига смрт. борич Јер ја сам још и син, Што бежи сам од себе. ружа (себи) Исто ја. Умрећу, дакле, при том остајем. бодомир Већ чујем бој. Хајдемо. Даће Бог, Да победпш и тад ће држава Пред твоју мајку пасти ничице Те тим најленше лаж опроврћи (све јаче се чују повици) борич Ха, добро зборига. Хајд на освету! Да надбијем, па да се осветим Ил нека кажу: Иаде за матер! (Оду). ружа Нек рекне за мном слатки благослов: Зар за ме, Ружо ? За ме погибе ?.. (Оде).

(Наетавиће се)

МИШКО УБОЈИЦА Слика

У/'^ Ва ЛН|ГЛ ДУ ваи1е Ј ак Јужни ветар те се брзо растони сав снег с планина ША п Ј' 01 " сам0 остадоте по осојима џ ^ дугул.аста, полузамрзнута снежна платна, ноткожушепа нрема земл»и, а избраздапа малим потоцнма. У то се доба чује, к])оз мирну и влажну Фебруарску ноћ, тужпо ништање шљука и чим се први слободан дан пађе, дигосмо се пас двоје за н.има. Снремни да газимо добро наквашену и мочарну земљу, да се влажне и набујале шибљике не сусрећу са голим рукама, ми смо пешачили од јутра до мрака, уморни, као војници на маршу, и зловољни, као ловци без лова. Видимо обоје, да тога дана „нема среће", па се опет

радозиали пробијамо кроз узапе и влажне дубодолине и стрме вртаче, птто су обрасле густим, сад поцрнелим, ишнражјем, пе би л' нам се за који час продужила та, увек богата, пада иа срећу. Док најпосле ирођосмо кроз један стрм и узан поток, који нам искрено ноказа „своја празна недра", душа стиже до јабучице, а супце лагано утону за први брег пред пама. Доста је било што се иогледасмо ! Куће нам далеко, још се само лепо види голо и обло брдо, иепод кога се спушта варош у равницу. Влага нам натопила хаљине, пушке одваљују рамена, жеђ и умор испекли усне, осушили грло, а још нред нама толики пут, за који се нема кад одмарати. Сваким ча-