Stražilovo

-чз 326 в*-

А кад нам војска иаде, сатрта, Очајно врже — ја га видех — штит, И проби се, да чмсто тражи смрт, У душманске најгушће редове. . . јудита А син'! А жена? Њих да остави? ГЛАСНИК Због тог га, госио, немој корети! У бесу боја љубав престаје, У гомили би био нокојни, Да не допаде Ружа, храбра кћи, Куманског кнеза, те га избави. Он онда није хтео бегати, Но услед ране клону у несвесг, И Бодомир га метну на кола. Да, он и Ружа спасоше ти га, Кроз густе шуме с њиме бежећи II негујући тело клонуло. јудита (махнито) Ох иди! иди! — Доста чух већ зла! У срце си ми забо оштар нож, 11а што га онда још и обрћеш Отидни — да те виЈие не гледам. (Гласник одлази) Опет се буди гуја слутње мн, А већ се била санку предала, Но лажно, јер је ово истина! Ко срља у смрт, а да не љуби, 11а слепо?.. Да га она избави! Шга не Ке он, у слатку сећању Ва спасен живот, о њој мислити! Она му можда носта — богињом, Те гледајући у њој виши створ, На којем спја звезда сјајана, Норед ње мене не ће видети, Ил' можда само као њезин сен. Не љубити, већ обожаваће Мој муж сад њу за дело јуначко, А буде ли се иренемагала Не иримајући тобож хвалу му. 0, онда ће је ваљда сматрати За мученицу. . . Видим, нровидим, И давно видех, шта ће бити ту! На лицу њену давно сназих ја Шта нише мени, те се ужаснух! Та нрва реч јој беше жаока, И нрви ноглед за ме оштар нож. Па нрати га к'о заштнтнип.а још II храннтељка! Тешких мука, ох!

Кад, дошав к себи, у њу погледа, Са сузним оком хвалу казујућ' — То беше море, ја да утонем. . . На то да трпим као љуба му, И осмехом да страву прекривам И да је зовем за сто, у свој дом И гостим њу, што руши сретан дом. . . Толику рану крити морати И осећати тешки љути бол! II опет — ћутах, у свим мукама, Да ми се тек не смеје мучитељ Ох страхотан је тајен пако тај. (ногледа иа пиомено) Ал имам сад у руци освету! Кад њему нису ништа: жена, син. . . Кад не мога' од гује побећи Баш добром срећом добих оружје, Којим би знао и најмањи црв Све гонитеље своје сатрти. Ал још је сумња, хоћу доказа! А дотле с овим мачем у токе: (писмену) Кад буде требе — до'ћеш у помоћ, Па разбије л се црна слутња ми, Буде ли веран — не ће дознати, Сачуваћу га од срамоте те, Ма терет греха сама примила, Да њега само мине страшни бол. Осма појава богич (долази с новијеиом главом). јудита борич (немо загрљеии) Ти радост чекаш, ја бол доносим, Јер жалостан је такав састанак. јудита Номози Бог! (гледа га, иснитујући) богич (с уздахом) Не! Није помого, Кад немам вере, кад очајавам, Кад нема неба, земље у иомоћ. На сад ме није хтела још ни смрт, Већ ваљда, док још више усиатим. јудита (горко нрсбацујући) То жени велиш? Оче сина мог! борич 0, вас ми срце љуби, љуби вас! 11о сад га држи мржња, кив и бес. . .