Stražilovo

чз 373 к-

МИШКО УБОЈИЦА Слика (Свршетак)

Ш ежао сам дуго будаи. Али шта ме тако у мени саму мути, те осећам : да и еама еебе мрмим ? Од куда та завист у меии и шта ми је овај Убојица, ирави убојица, отео?! За]> то није само његова срећа, којом може расиолагати, како он хоће ! ? . . . Мене, можда ми се само тако чими, мене гуши ова његова сила, та сиага, којом све себи нривлачи, све осваја, све му се иа милост иредаје, а он?... „Срца нема, срца нема!" иуче непгго у мени и са нуио бола везах своје осећаје за ову бедму и нануштену девојку. Кад сам се нробудио, био је дан у велико. Јутро ми је однело све нредрасуде и ја сам гледао Убојицу истим оним очима, као кад сам га ирви нут видео. Али ме онет изненади љегово мирно, једиоставно лице, преко кога увек лебди исти онај нејаспи осмејак. Може ли бити, помислих, да је то иоћас он био! ? Станије нигде нисам видео. Док смо нили каву — Мишко је сам кувао — спремали иаше ствари, разговарали о позпаницима у вароши — он никога иије, иоздрављао —- Убојица скиде малу иушку глувару од никла, очисти јој цев својом марамом и иемарио рече: — Имао сам зимус још једпо задовољство... Ви већ — окрете се мени — погађате у чему ја уживам. Ја то и сам иризнајем. Па и ово је . . . такве ирироде. Седием обичио овако до мрозора, узмем ову иушчицу. . . веома добро гађа! Отворим тај исти прозор — и он отвори једно крило на нрозору — на чекам вране. . . . Некад по читаво по дапа нреседим тако тада извади из џеиа мален, сјајан пушчани иатрон, отконча механизам и намести метак. -— Не чује се мпого кад пуца. . . Видите п сами, калибер јој је шест, шта може да се чује!... Једпо време мамио сам их костима . . . управо баш опде где је сад мој Глуви . . . сиромах Глуви! (н.егов мас, „Глуви", како га он зваше, стоји иа томе означеном месту и гледа на иаш мрозор). Чим која налети, а ја лагапо подигнем

нушку — ом памишами ма оно место погледам је, како обазриво гледа ма све страие, и — ту за један трсиут ућута м од једном нрасну пушчнца, а одмах за тим цикну м.егов „Глуви". — Та ти га уби! викму мој друг и мм обоје машисмо се рукама, да бисмо укло мили иушку са нишана. Убојица откопча мехапизам, извади иразан натрон и мирно настави иесвршеиу речемицу: — Ни једну нисам иромашио ! Нсето се закотрља на оном месту. Затресе се два три иут па се више ие диже. — Молим вас, рекох љутито, за што га убисте?! — Прво за то, што ми више пе треба, а друго за то, што је стајао онде. Тада остави нушку па место, метне руке у ценове и са свим мирмо рече: Нађе човек себи задовољства на разне мачине. . . Мој је начин мало чудмоват, али ми је пријатан! Иначе би ми било све обично. ЛакИуло ми, кад се растадосмо. Ои нас још испрати до вратница. стиштс мам јако обојици руке, рече: „до виђеља!" и ие сачека, да му се ноново захвалимо на гостопримству. * После неколико дана досели се ом у варош. Домтао је сам. Сазнао сам, да је меколико дана „странствовао", и то су тумачили „његовим обичајем". У први мах меје копкало, да до краја сазиам ону жалосну игру, којој сам иредигру гледао оие ноћи, али с једне стране наше још лабаво иознанство, а с друге сама та ствар, не дадоше ми иачипа, да га за то запитам. Али како је обичај мо свима иашим паланкама, да се дуго пе чека на иптимно познаиство, то се једног дана завалих мемарно ма столици, иаправих се, што је могло бити, равиодушнији, погледах у страму и номенух Станију. Оцазио сам, да се мало изнемадио, да ме је једног тренутка погледао врло брзо и са пеком нарочитом