Stražilovo

-га 376 к-

Бабииа, а ни пан Отон од Шчекаровица не могаху добро видети лице пана Маћка. Страшан беше у томе часу. Побледео/ Као да му се сва крв, из лица, слила у срце; и за то му пред очима играху црвени колути; крикнуо је и зграбио оберучке за сто. — Лаже твој Закљика... — шаине за час кроз с.тиснуте зубе. — Не може то бити!... Отон од Шчекаровица и иан Миколај од Бабина разрогачише, у чуду, очи у Борковица. — Не говори он то за јемачпо —- промуца нлаишиво први — него тако се поговара у двору... ГГану Маћку пође за руком да мало заузда своју наглост. Заседе па старо место и ћуташе за часак, намргођен. У главу му паваљиваху насртљиве мисли, а све се еплетаваху па његово нонгокење, а иа елавл.е Јадвиге и кнеза Хенрика. Кострешио се тада и љутио, ал' ј.е одлучио да се силом умери иред друговима, чијпм се услугама мислио помоћи. — Ха... ха! — засмеја се за час. — Знам ја, да је та кнегињица глоговска увек сањала о круни, грцајући у иевољи... Али развода не ће дати!... Хтео бих инак да знадем, шта је, и како је, и у томс се оелањам па вашу готовост... Р>аља се распитати... — Отићи ћу Закљици — одазва ее пан од Шчекаровица, — он ће ми све искитити. — А ја нознајем неколико духовнпка и дворана бискупа Бођанте — додаде пан Миколај од Бабина, — од њих могу иснитати, шта се говори у духовничком свету. — Добро дакле... — рече пап Маћко. Сутра ћу вас, у то доба, чекати у мојој гостијоници. И уетаде. Хоћаше да изидс на ваздух, јер му беше све загушљивије у мрачној и смрдЈкивој соби. Давило га нешто у грлу, крв му удараше у главу; осећаше, да не ће моћи дуго савлађивати своје силовитости. Климпу тада главом повим својим друговима п истрча па улицу. Вежао је, нс зиајући ни еам,' куда иде. Не могаше да сабере мисли, пити ишта да одлучи; осећаше само, кад би се то, што је чуо, обиетипило, кад би та охола Јадвига, која га је одбила, поетала краљкцом, а кнез Хенрик, који га је осрамотио, дошао до власти и значаја, да би бно готов на пајвећи злочин, да томе стане на нут. У узбурканим му мислнма црташе

се узвишена, неприступачна прилика Јадвигина. Не миловаше он њу никада, хоћа.ше да ју узме једино за то, не би л' себе узвисио, али од равнодушне постаде му сада мрска. Заклео се је, да ће се осветити њој и Хенрику: неће ночинути, док то ие учини. Он би желео, да ју види у срамоти и понижењу, јер га је презрела — а она да иостане краљица! Пролажаше улице, гураше нролазнике и бегаше удиљ без намети. — Како да се осветим ? — мишљаше. Идем у Касел, брату, скупићу велику дружину од нсмачких разбојника, ианашћу па жегањеки замак, порушити, онустошити, иоубијати!... Ал' ни то му не беше доста. Он би жс.лео, да осудп Јадвигу и оца јој на читаве године тешких мука. Смрт му изгледаше малеиа казна за опу поругљиву шалу, коју су опи збијали с њиме. Паде му на памет Гот®рид, његова погибија и отмица Мехтилдина. Шкргутну зубима. — Мојом руком — шанну — хтеде разблудни кнез да се опрости такмаца, ал' му не иепаде за руком. Сад му всћ могу одаслати Мсхтилду скуиа с њепим Фридхелмом... Огадила ми се... а тај је Фридхелм немачка крв, нека се враћа својима. .. Засмеја се. — Поелаћу му је... поруга за поругу! Мзлети иза града и заетаде. Пред њим зелене луке, а за њим гомила кућа, незграшшх кровова и кула огледаше ее на тлу ведрога неба, у зрацима сунца, које се епушташе заходу. Ближе беху на догледу достојанствени зидови краљевскога замка. — Гнездо разблуде! — прогунђа пан Маћко, стиекујући песиицу. — И тај краљ мисли, да му је све слободно!... Жену држи у затвору, уби свештеника, живи с наложницом, с жидовима се братими, смеје се иагшној клетви, ијош би сада хтео, да има пову жену и право нотомство... ха ! ха! ха !... пе допуштам!... Мржња и гнев вођаху га, и преко воље, до под зидове краљевскога замка. Око иана Маћка опази всћ јасно кићену гомилу двораиа, која врвљаше по двориштима. И ту се познаваше велик рсд; ни трага од иожара, који беше уништио замак пре толико годипа, сад беше још леиши и изгледаше величанственије. А то је еве ужасно гризло нана Маћка.