Stražilovo

471

говаоницу, севну оком унаоколо, скиде галем с главе, па га бади на земљу, отпаса оружје и предаде момку, па се баци на ону столицу, као уморан. Али одмах нодиже главу. — На двориште јаку стражу ! — рече слугама. Да се не изгуби нико од тих, што-но их доведосмо. Иамтите, јер иначе глава с вас! А нама амо јела и пића ... по избор! Рече и окрећући својој дружини: — Седај, Сенђивоју! — крикну. — Седај, Скоро! И С1ш ви, како се зовете, Немци, насји синови, и Угри и други ђаволи ... седајте, браћо ! Сад ћемо јесги, пити и нировати ... Заслужили смо ... Смејаше се, кезећи беле зубе и севајући око себе муњевитим очима. Жарка светлост од буктиња, развешених по зидовима, падаше сада свом снагом на лице и прилику војводину. У последње се време још разрастао и раскрупњао. Сиви кафтан, којим беше заодевен, размакао му се на грудима, које беху испупчене, јаке као стена, покривене густом, црном длаком. На глави, насађеној на кратку шију, која се чисто губљаше у широким раменима, светлуцаше се такођер црна коса, бујна и оштра, мало крецава. Само над слепоочницама и на челу беше та коса зарђала, јемачно од честе употребе шлема. Чело беше високо и имало би можда погодан израз, да не беше оних обрва, црних као коса, коврчастих и испупчених над очима у велику луку, које беху састављене на сред чела, где од носа до врх главе иђаху две дубоке бразде, ижлебљене зар од честа мрштења. Те обрве, састављене и густе, и оне бразде, даваху суров израз читаву лицу. Таки израз, готово дивљи, имађаху и црне очи, мало упале, а сјајне, као живи угљен. Кад се пан Маћко разгневи, смрси обрве, а оне се бразде још јаче удубе, приближујући се једна другој — онда му очи изгледаху сјајније, као надо; часомице трептаху у њима плаветни пламичци, а час црвени, као блесак громовни. Опаљено лице покриваше црна, пуна брада, кратко потшишана; таки беху и брци, дуги, рашепурени на крајевима, као метле, и покриваху дебеле, меснате, црвене усне, које, отварале се у смеху или гневу, поназиваху два реда великих, оштрих зуба, као в \ чји кали на грбу. Уз војводу поседаше најприснији другови његпви : Сенђивој и Шчедрик Скора. Сенђивој, виши за главу од паиа Маћка, ако и не беше тако плећат, имађаше изразите, крупне црте, а лице бледо, упало, на коме нрожизаху, дивљим изразом, велике, светле очи. Веше у њима вечита грожња и светлост, као у грабежљиве звери. У дружини га зваху

„Крвмвим ђаволом", јер беше најокрутнији, или „Одметником", јер се одрекао властита рода и заклео се, да ће му се осветити. Седео је, спустио главу на груди и чекао, мрко ћутећи. Кад и кад само хракне но свом обичају или штогод прогунђа испрекиданим речима, бацајући на около мрке погледе. Не беше никад напрасит, али гнев пламћаше увек у њему, не гасећи се ни за часак. С необичном мржњом иогледаше на Шчедрика Скору, који сеђаше с друге стране војводи. Беше то онај исти друг, који је некада на жегањском двору, баш кад је пан Маћко требао да се мери с витезом Готфридом, јавио Ворковицу за лукаве смерове кнеза Хенрика. Сенђивој га је мрзио, јер колико Наленч беше мрк и ћутљив. толико је Скора много говорио, волео је да се забавља, а надмашавао је све превејаношћу. Веше то малена прилика, а уз то гурава. Глава му беше готово са свим ћелава, а лице црвено као бурак, а по њему местимице плаве длаке, као да су шилом сађене. Очи малене, јасне, које иепрестано лутаху, радознало гледа.јући. Скора се често смејаше оштрим, проницавим гласом, а вечито се врћаше као чигра; час седне, час устане, час се устумара по соби, час шапуће с другим витезовима, а то је неизмерно дражило Сенђивоја. — У наклу седео, Вог дао! — гунђаше, гледајући Скору, како се врти. Донесоше дотле јело на великим чинијама и поставише га на сто. Уз сваку чинију седе по неколико витезова, а пан Маћко јеђаше са Сенђивојем и Скором. У големим кондирима донесоше такођер вина и пива, и налеваху га у рогове и пехаре различита облика и цене. Поред простих земљаних чаша, беху златни и сребрни пехари. Па и Маћко јамачно није на то много пазио, а сада изгледаше да ни за што не мари. Замишљен је јео, тргајући месо рукама и зубима, а пио ииво читавим пехарима, ћутећи. Но за добар час отаре дланом уста, зглади бркове и грухне песницом о сто. — Што ћутите, хајдучине?! — цикну. А на то се диже смех, да се зидови затресоше. — Јести нам се хоће! — открикнуше. —- Онда једите, лопови, једите! — повиче пан Маћко — ал' и пите! . . . Устаде, ухвати оберучке велик кондир, па пијаше на душек. Очи му се исколачише, модре жиле набрекоше на челу, ноздрве му се надимаху, хватајући ваздух. А он локаше гласно, дрмаше главом и нијаше. Уста као да су му прорасда за кондир и не