Stražilovo

516

— Не, ја сам звао ТегЉева. — Тегљева? Ваш сам га сад срео. Каква је то врашка ноћ! Не можеш никако кућу да нађеш. — Видеди сте Тегљева ? Куда је отишао ? — Чини ми се — онамо! — махну руком офисир овлаш но ваздуху. Ал' се сад не може ништа разабрати. Ето, на прилику, знате ли где је село ? Једино је још спасење — кад псето залаје. Врашка ноћ! Је л' по вољи да запалите смотку ... Вар ћете мало себи и пут оснетлити. Офисир је био, колико сам ја опазио, негде на несељу, а мало и судрнут. — Неје вам ништа казао Тегљев ? — запитам га. — Не знам, шта је то! Ја му кажем: Здраво, брате! А он мени: „С Богом, брате!" Како с Богом?! И за што с Вогом?! — „Дабогме", рече он, „хоћу овај мах да се убијем из пиштоља." Луда! Мени за часак застаде дах. — Ви велите, то вам је казао?.. . — Лудак! — понови офисир и забатрга се мало даље од мене. Несам још ни к себи дошао од речи офисирових, кад ал' зачух своје рођено име са доста јаком виком, тако да ми је слух поражавало. 11ознам глас Семјонов. Одазовем се... он дотрчи к мени. XVI. — Но, шта је? — запитам га. Јеси л' нашао Илију Степанића? — Нашао сам. — Где? — Ту, неје далеко. — Како си га. .. нашао? Је л' жив? — Та, за Вога... разговарао сам се с њима. (Мени је одмах мало одлануло). Седе под брезом, у кабаници .. . и ништа. Ја им кажем: Изволите, господине Илија Стенанићу, у стан; Александар Василић се врло брину за вас; —аони мени веле: „Жеља му је ваљда да се брине! Ја хоћу да будем на чистом ваздуху. Боли ме глава. Иди кући! Ја ћу доћи после. — И ти си отишао! — повичем ја и пљеснем рукама. — А да шта ћу ? Заповедили су ми да идем .. . Како да останем? Сав ми се страх махом опет врати. — Одмах ме води к њему •— чујеш ?! Овог тренутка! Еј, Семјоне, Семјоне, несам се надао томе од тебе! Велиш, неје далеко одавде? — Врло близу, ено тамо, где се започиње шума, тамо они седе. Од реке, од обале иема вигае од два хвата. Ја сам их нашао иза реке. — Но, води ме, води!

Семјон пође напред. — Ево, извол'те, молим ... Само да се спустимо низ реку — па смо одмах тамо . . . Но место да се спустисмо низ реку, ми заидосмо у неку водојажу и нађосмо се у неком празном парлогу .. . — Е, стој! — повиче на један пут Сем,'он. То сам ја, знате, мало забасао . .. Треба ићи још лево даље . .. Пођемојош лево... Западнемо у неки густ бурјан, да счо се једва искобељали .. . Колико сам се ја опомињао, близу нашег села неје било нигде тако густа бурјана. А мало даље поче нам под ногама бљечкати блато, указа се пред нама округласто, маховином обрасло дрвеће, каква. такођер несам дотле видео . . . Пођемо натраг а пред нама се створи стрми брежуљак, а на брежуљку стоји колиба и у њој неко хрче. Ја и Семјон викнемо неколико пута у колибу, нешто зајеча само у дубини јој, слама се покрену а зачу се промукли глас: „Ка-рау-лу!" Ми опет натраг . . . поље, поље пусто, неизмерно поље ... Ја сам већ очајавао . . . Падоше ми на ум речи оног шаљивчине из „Краља Лира" : „Ова ноћ ће нам најзад ум одузети" . .. — Камо да идемо ? — окренем се очајно Семјону. — Нас је господин, мора бити, обишао као шумски дух — одговори Семјон. •— То неје нешто обично ... Мора бити нешто нечисто! Хтео сам већ да дрекнем на њега, но у тај мах допре ми до уха нов, особит, слаб звук, који махом обрати моју пажњу на себе. Нешто је тако пукло, као кад би истиснуо тврдо плуто из уског грлића какве стакленке. Тај се звук разлегао не даклеко од места, где сам ја стојао. За што ми се тај звук учинио особитим и чудноватим, не умем вам казати, но одмах сам пошао правцем онамо. Семјон је ишао за мном. За неколико тренутака се зацрни пред нама у магли нешто високо и широко. — Шума! Ето оне шуме! — покличе радосно Семјон. — Да, ено ... ено и госиодин седи под брезом! Где сам га оставио, тамо седи и сад. Баш је он ! Бацим поглед онамо. Заиста: на земљи, баш брезу на корену, сеђаше човек, окренут леђима нама и неспретно згурен. Хитро му прискочим — и познам кабаницу Тегљева, познам му лик, његову на груди спуштену главу. — Тегљев! — повичем, али се он не одазва. Тегљев! — поновим ја и метнем руку на плеће му. Он се мало погну напред, са свим покорно и хитро, као да је чекао да га гурнем, и положи се по трави. Ја и Семјон га одмах подигнемо и.лице му извијемо горе. Оно беше бледо, без живота, непоми-