Stražilovo

515

наших осећаја. Прелевало се н.езиним погледом задовољство, што је у далеком свету, у страном живљу срела човека, који је некада љубио, који се и тада нризором њезине лепоте враћаше старим сновима и успоменама, чистим и неоскврњеним, као да су јуче никли. Него у изливу задовољства моташе се нека чудаа страва, а бол, тежак и уиоран бол са изгубљене слободе, одсеваше чисто и бистро са њезина ногледа и красијаше њен израз оним чаром, који нас осваја, кад посматрамо израз па лицу Рафајилове Мадоне. Ма да сам у први мах остао забезекнут, ма да су ми ноге кледале, ма да ми је цело жиће, пренесено у царство санова. само дугаевним животом живело, постао сам, не знам ни сам како, тако одважан, да јој ближе ступим и да је први пут у животу ословим. „Ви ћете доиустити" — ночех — „да вам се земљак, кога у осталом врло добро познајете, прикаже и да вас за здравље упита?" Бијах то тако тешко и упорио извалио, нодвлачећи оно „врло добро", да ни сам не знам, како сам до тачке дошао. При крају осудих свој поступак и сматрах сам себе глупим. „Молим, молим" — прихвати она, развлачећи речи и гледајући ме полу прекорно а полу умилно —

то је за ме особита част! Ја се веома радујем тоМ неочекиваном састанкуI" Лагано руменило бијаше прикрило њене јабучице, дисање постало теже а горња десна усница дрхташе, дрхташе непрестано, захватајући овај пут и десну јагодицу. Израз бола у погледу бијаше ишчезнуо, да се после врати јачи, а место њега прелеваше се она тајна страва •— по свој прилицн страва да нас ко не затече — сад разговетнија и јаснија услед непрестана зверања око себе и бојажљива кретања целим телом. „Допустићсте" — додадох, осокољен њеном приволом — „да вас мало испратим и да вас запитам: како је у Далмацији?" „Боље него овде!" — прихватиона, прснувши у весео смех и заподенувши шалу — „ондебар човек може да се људски разговори; верујте ми да сам баш сретна, кад ми се прилика пружи, да српски проговорим, уз то да ми није француског, не бих ни на поље могла изићи. Ах, тешко је живети у земљи, где не знају језика!" И страва ишчезаваше постепено, претварајући се у безбрижпост, а разговор постајаше све то живљи, и ако се душе разумеваху друкчије но уста. Из подужег пропиткивања дознадох, да је у Беч дошла у походе тетки и да већ од месец дана борави код ње. Дамјан Ђ. Омчикус

(Свршиће се)

~Ж

КУЦ... КУЦ... КУЦ

С Т У Д И Ј А И. С. Т УРГЕЊЕВА пржвео А. ПИСАРЕВИ:ћ.

XV.

.ако смо лутали и блудели обојица — то се ' не може лако исказати! Светиљке нам несу ни мало помагале; несу могле ни мало да разгоне ону белу, скоро светлу маглу, која нас је окружавала. Ја и Семјон смо се неколико пута губили, поред свег тога, што смо из гласа викали, дерали се и једно те исто понављали—ја: „Тегљев! Илија Степанићу!" — а он: „Господин Тегљев! Ваше благородије!" — Магла нас је тако збунила, да смо лутали као кроз сан; обојица смо скоро промукли: влага нам је продирала до у дно груди. Еојекако, опет по милости свећа, што беху на прозорима, дођемо до куће. Цело наше лутање и тражење беше без сваког успеха — само смо један другог храбрили и обвезивали, а за тим смо одлу-

(Свршетак) чили, да и не мислимо о томе, како је немогуће ићи даље — већ да сваки иде даље својим нутем; он пође лево, ја десно, и брзо већ несам могао чути његова гласа. Изгледало је, као да ми је магла већ ушла у главу — и тако сам лутао као маглом замагљен и само викао: „Тегљев! Тегљев!" скоро несвесно. — Ја! — зачу се махом као неки одговор. Драги моји! Како сам се обрадовао! Како сам полетео онамо, где сам чуо глас ... Зацрнео се преда мном човечји лик... ја к њему ... Но један пут! Али у место Тегљева опазим пред собом другог офисира из исте батерије, који се зваше Телепњев. — Јесте л' се ви то одазвали? — занитам га ја. — А јесте л' ви то мене звали ? — запита он меие.