Stražilovo

531

мајко, кажи ми, како се зове ово цвеће?« Девојчету у оку засја сузица, склизи низ блажено и задовољно лице, паде на плави цветак и на њему се заблиста као драги камен. А мати, пуна среће, што после толико дана,

први пут, види задовољство на лицу свога измученог чеда, грцајући у сузама среће и радости, одговори: »То је, чедо моје, зорино најмилије цвеће, то је — ломенж\« с. д. и.

и л ^Јо^ако смо довели уста у свезу са душевним 5%л^\Осећајима, тога се не сећам. Знам свакако да се са заносом и са задовољством сећала прошлих часова и да су уздаси често прекидали и.ене одговоре. „Па за што се ти часови не би могли повратити ?" — упитаћу је наједаред трепетом срца. „Па могли би; ево се већ вратили .. . бар код мене..." — одвратиће она, спустивши свој прекорни поглед на ме. —- „ Али за што ? ... На што ?... Ви мислите да ја слободно располажем својим животом? Ах, како је све то друкчије код нас; ту су године први господари, родитељи други, положај, то је главни услов, а ми, осећаји, љубав ... та да, и ми нешто бројимо, али најзад морамо подлећи и уверити се, да немамо право, ако по свом оремо. У осталом ..." „У осталом" — прекидох је нагло — „ја сам много крив, али треба узети у обзир прилике мога живота, па . . . „Нисам хтела то казати" — одвратиће она „ал већ кад сте споменули прилике у животу, замислите, шта би се до сад с нама било догодило, да смо до данашњег дана одржали старе везе. Колико мука и противности!... Ја не кривим своје родитеље, јер сам уверена, да ми добро желе, кривим то, што слабо умеју да схвате моју срећу, а ја се у осталом томе опрети не могу, јер ко старим људима, окорелим у њиховим назорима, на пут стаје, тај пири у ветар. Пак, вратимо се на прилике у животу: ко с таким људима борави, тај некако и нехотице иде њиховим стопама; младачка бујна фантазија, заноси, љубав, све се то под њиховим оштрим назором претвара у неке далеке неприступне осећаје, а чудо је, дивно чудо, ако смо у неким моментима још тако кадри, да се сетимо наших идејала, да достојну пошту одамо искреној ватри нашега срца, која се под дахом послушности мора угасити, као ватра под пепелом. Ви ћете можда са свог слободног ђачког гледишта то осудити и назвати нас малодушнима. И ја то у теорији осуђу-

К А :етак) јем, а да сам на вашем месту, још бих можда строжија била, али у практичиом и кућном животу све то мења облик; ја сам жртва таког живота, а да опет не постанем нова жртва нових начела, хоћу да будем послушна, да бар једном у животу видим насладу, да ми родитељи буду спокојни и сретни, да се с благословом од мене и од света растану. Ето, то је моја задаћа, а сретна ћу бити, ако је прозрете и разумете; моја ће душа благосиљати вашу пожртвовност. .. ја сам женско и слабо створење ..." Силно је јецање наједаред спопаде, а крупне се сузе стадоше котрљати низ њене зажарене јагодице. У погледу се засја она света искрена ватра, за којом уметници гину, која обичне људе до олтара води, коју свет зове љубављу, и ако је често не разуме. Уздах, тежак уздах, можда најжешћи излив њене запламтеле душе, оте јој се из груди, лице пребледи као платно. .. да, она клону као увео цветак на моје груди, напојене највећом срећом, прожежене бескрајним очајањем. Бијасмо управо у среди „Уо1кв§аг1;еп"-а; около нас пустош и полутама. Беч, велики и раскошни Беч, ишчезаваше у мојој мисли, а ја се сматрах као пренесен неком невидљивом силом у чаробне пределе Андерсенових прича, којих се још као кроз маглу сећах. Који су осећаји тада владали миоме? Ко то може речима казати? Људи се диве звуцима, сликама, појезији — све их то узноси и води у надземаљско царство, али све то ишчезава и, као месец пред сунцем, бледи, кад нас обавије дах љубљене жене, кад нас прожеже сев њена ока. Кад се уметност до тога степена попне, тад ће звуци душом коло ухватити, слике ће оживети, појезија ће сплести венац земаљскога раја, Прометеј ће тргнути ланце и победити!... „Реците, да ме љубите!" — промуцах неразговетно и боно, подупирући то слабачко створење о моје груди и гладећи њено врело чело, орошено хладним знојем. „ Ја те.. ." — жарки пољубац пресече њене речи, наше се уснице стопише у једно и ја осетих срећу, *