Stražilovo

533

„Разумем те, то ти није доста, је ли?" — прихвати оиа, погледајући на отргнуто пуце. — „Кажи ми, љубиш ли лов?" Одговорих зачуђен, да љубим. „Па добро!" — настави она. — „У стању си да набавиш пса, кад у твоје место дођеш. Држи га и свесрдно чувај, а када се увериш, да ти је веран, надени му име: Илка. Животиње су верније и оданије него људи. Тај пас ће ти једини моћи да д& слику моје верности, коју пред светом морам да кријем." „Али, шта ће свет на то казати?..." — прихватих. „Е, онда, Бог ти а душа ти! Ради, како ти се боље чини. Свакако мене тим не ћеш ни понизити ни омаловажити; еле..." „Еле" — прекидох је — „твоја ће жеља бити испуњена, па макар се не знам шта збило!" Она ми се захвали, погледа на сат, па се трже, из заноса. „А сад ..." — промуда, угушујући једање и тугу на растанку. — „С Богом!..." На једаред мој рођак пребледи као платно, сгаде завртати очима, као да га је смртни роиац сиопао, челом му се разли леден зпој а читавим му телом овлада јака трзавица. Иас подиже тешко главу, па нолу у сну полу на јави заурла тако дубоко и растегнуто, да ме трнци страве, пусте и неоиисане страве тако нрожегоше, е мишљах: полудећу. Погледах и нехотице иа сат, бијаше управо једанаест, па ми опет поглед наде на мог рођака; уздрхталом руком огрех му зној са чела, он отвори очи, у погледу се засја блаженство, тајно и неизречено блаженство, црте се на лицу скучише, као иод спољним утецајем, десна наусница стаде дрхтати, дрхтати грчевито, непрестано. Господе Боже! Та то више није његов лик! То је лик госиођице Илке! . . . Зуби цвокотаху, а кроз нервозно дрхтање уста чујаху се једва разговетне речи : »Ја те . . . С Богом ! . . .« Склисих као махнит ваи собе, те пробудих стару Марту и крчмара. Устадоше брже боље те се уједно упутисмо до собе мог рођака. Илка обилазаше око његове наслоњаче, машући плахо репом, лижући његове оборене руке и зверајући у његово лице таким изразом бола, као веран иријатељ на одру пријатеља, а његов израз остајаше исти — спокојан и блажен, али блед, блед до крајности. Још увек мрмљаше нешто, по свој прилици пређашње речи, само теже и неразговетније.

— Шта је, шта је? Шта је било? — питаху ме упрепашћени крчмар и стара Марта. — Та ништа! Мало се препао — одвратих, не знајући шта да кажем. Стара се Марта нагло врати у своју собу, донесе мало свете водице, те га ношкропи и стаде шапутати некакве молитве. Препоручих крчмару, да га пренесу у моју собу, да га положе у кревет и да му обложе главу хладним крпама. Обукох се нагло, пробудих дерана, што спаваше у коњушници, наредих му да упрегне коње под једине траље, што их бијаше у кући, те се одвезох у варошицу Е. да потражим доктора. У К. наложих, да ми нађу згоднија кола, па одох да иснричам доктору узрок мојој ноћној посети. Стари пријатељ нашега дома обуче се на брзу руку, узе некакве бочице и прашке, огрну тешки иутни ћурак па седе са мном у кола. На иуту му испричах цео вечерашњи догађај, иаравно на начин, којим се то лекарима прича — та познао сам их, хвала Богу! Они су сви једнаки. — Врло је слаб и осетљив — одврати лекар. У то кола запеше у авлију. Нађосмо у постељи мог рођака још увек бледа и слаба. Дисаше напорно и тешко а израз лица бијаше суморан и потресен, као у човека, који је на вратима гроба. Марта и крчмар врпољаху се брижно око постеље, отклањајући бедну животињу, која приступаше постељи час с једне час с друге стране. Лекар приђе ближе болеснику, опииа било, поглади чело, наже се грудима патниковим, нареди да му се даде некакав прашак и да га до јутра оставимо на миру, на се опрости. Испратих га до дворишта те га запитах за болесника. — Врло је слаб и осетљив; има нервозну врућицу. Попе се у кола па ишчезе. Мој рођак ироведе ноћ прилично мирно а У ЈУ Т РУ изгледаше као човек, који већ од дуго времена болује. Припигах га за здравље. — Хм — насмеши се ббно — чудан си ти човек! Слеже раменима, показујући отворено и јаспо, да сам му иесносан постао, па се окрену на другу страну. Изађох из собе, сећајући се лекареве опомене. Он проведе дан спокојно и мирно, шалећи се и разговарајући се с Илком. Пред вече морадох наирасно отпутовати. Дођох, да се опростим с њиме.