Stražilovo

571

— Нема за сад никаких — одговори Мехтилда. — Срећна је. Преко обамрла лица кнежева пређе блесак унутарње веселости. — Срећна ... срећна ... краљица! — мрмљаше. Спусти опет главу на груди и уздахне. — Заборавила је на мене... — гаапну. — Невоља !... Невоља!... Настаде туробна тишина. На пољу се стало смркавати и вечерни се мрак већ ширио по собним кутовима, кад ал' се наједаред разлегпу топот коњски по дворишту. Кнез се трже, као у страху. — Ко је то? — запита. — Јемачно опет каки витезови ... Заједаће ме . .. За час се отворише врата са стропотом. На праг стаде Борковиц, зверајући радознало преда се. Хенрик окрене главу к њему и гледаше укочено слепим очима. Мехтилда ђипи са земље, подиже руке у вис, зину, као да ће крикнути, али јој глас застаде у грлу и у највећој пренеражености устукну натраг. Кудрави Хунд се накостреши, прилепи се читавим телом уз господареву столицу и чекаше, режећи. Борковиц скочи кнезу. — Хенриче! — врисну. — Сећаш ли се онога часа, кад си, за тич истим столом, збијао са мном шалу, не хотећи ми дати Јадвиге за л«ену?... Сећаш ли се онога Готфрида, који ти је помагао у подсмехивању ? .. . А знаш ли, шта је сад ? ... Готфрид је мртав ... ти си просјак .. . Мехтилда је ђубре, које сам ти натраг послао ... а Јадвига . .. Хенрик се натезао са својом слабошћу .. . хтео је да устане, дизао се и падао немоћно у столицу; хтео је говорити, али се гушио. — Јадвига је ... — јекну — краљица! Пан Маћко зарика од смеха. — Наћи ћеш ти ту краљицу —• рече — на брзо онде, куда су доспеле Гокичана и Естерка ... Читав Краков зове ју наложницом, јер је краљица Аделајда жива ... ха, ха ! Говорећи то, зграби кнеза за руку, па га дрмусаше од беснила. Последњом снагом диже се кнез са столице и стаде на лабаве ноге, ослањајући се о сто и гледајући удиљ укочено слепим очима у Борковица, као да се надаше е ће прогледати. Те му речи расветлише слабу памет. Брецну се, исправи, забаци охоло главу, као некада.

— Лажеш! — иовиче — лажеш!... Ко си ти? — Ја сам онај — одговори Маћко — који је слао против тебе Биберштајна који те је уништио, а круну здерао са осрамоћена чела твоје ћерке .. . Не познајеш ме, кнеже? !... — Борковиц! — јекну Хенрик, падајући на столицу. — Хунд! Хунд! Пан Маћко подиже стиснуту иесницу и био би осрамотио кнеза, да у тај мах Хунд бесно не насрну на њега, скочи горе и зграби зубима за руку. Војвода сикну од бола; другом руком стисну пса за грло и стаде га давити... Другови му, што стојаху на прагу, прискочише у помоћ ... После по сата хитаху престрављени становници Жегања гомилама у помоћ замку, коме читаво крило беше у пламену . .. Кад је Маћко одлазио, заповедио је, да се подметне ватра под замак. — Нека изгори — говораше — то богаљасто тело, што но се зваше глоговским кнезом, и тај гадни костур, што но беше негда лепа Мехтилда . .. нека их заспу пепео и рушевине, скупа са стрвином тога беснога пса, гато је нарнуо на мене! ... Замак је горео, а у соби сеђагае кнез Хенрик, не знајући за иогибао, миран у својој несвесној замишљености, која га је на ново обузела. Поред њега на земљи лежаше полумртва Мехтилда, која не могаше да дође к себи од страха, што но јој га зададе ненадни долазак пана Маћка. А на прагу лежаше верни Хунд, пребијене кичме, разбијене главе ... Живео је још, дахтао тешко и усиљавао се, да се привуче господару, али не могаше да дигне немоћна тела. Дизао се на предње шапе, помицао се мало и падао немоћно, цвилећи. — Хунд! Хунд! — муцаше кнез. Пас се упео последњом снагом, привукао се до ногу господаревих, спустио главу на његове ноге, мутним очима погледао горе у њега, махнуо репом, јекнуо и — скапао. Дим напуни собу . . . Одсев од пожара осветли унутарње просторије; из далека се чујаху крици и кораци људи, који трчаху. Изнесогае кнеза и Мехтилду ... а у зору, на месту, где бегае замак, дизаше се само гомила пепела и рушевина. А Борковиц јахаше у Кожмин с читавим друштвом, што но га је пре оставио у Жегању. Јахао је, ћутећи, а само кад и када кезио беле зубе у подругљиву смеху и шапутао: — Осветио сам се!... [ће се)