Stražilovo

565

Протекле су читаве три године, кад је Паја нашао иови стан, који је њега, увек мирна и озбиљна, иуненадно нреобразио, да се томе јако зачудио Милан, његов друг. II Паја и Милап беху нрвог маја у повоме стану и признадоше бар тада један другом, да се из њега ие ће лако иселити. Газдарица им је млада удоница, а по мишљењу обојице и лена. Паја је одмах у кући био слободнији, а то је Милану за неко време било пеобјашњиво, али најзад дознаде и ту тајну. Случај је све то објаенио, ма да се Милан трудио узалуд, да ту тајну дозна од Паје. Паја је пак у младој удовици познао своју прву љубав — Мару тетка-Персину. Какво је изненађење било за Пају, кад је, тражећи стан, наишао на Мару! Три су годиие доста велик размак, да се стара љубав притиша, али не могу сметати, да се при првом сусрету још већа ватра пе разбукти Мара је познала Пају, као год и овај њу. Прво му је испричала историју свога живота. — Дани мога брачнога живота били су за ме нрава робија. Као што си можда чуо, одмах по венчању кренули смо се на пут. Он је знао да те љубим, да сам за њега пошла, што сам морала, па је мислио, да ћу у туђини све заборавити. Али твоја, слика била је непрестано преда мном . . . Ја сам га мрзила; он је то увидео, једио се и чешће побољевао. Што сам ја више нагињала да се вратимо, он је све више желео, да останемо у туђини . . . Где ти нисмо ишли . . . Она застаде. Изгледало је, као да бира, шта ће му јавити из те историје своје трогодишње прошлости. — Да . . . и сама мати. .. — Збиља, шта је с њом? — Умрла је! — Јадница! Бог да јој душу прости! . . . Али даље само! — Мати је видела наш несносни живот. Чешће је помишљала на тебе, али је све било доцкан! . . . По бањама смо провели готово читаву годину и више, али је његово здравље бивало све горе . . Најзад сам потпуно навикла на тај живот. Нисам знала ни за какве бриге, не познајући, шта је, то своја кућа. Мати је подЈеднако са мном делила моју несрећу . . . То је била њена погрешка . . .

Она поново заћута. Њезино зажарено лице издавало је покајничку збуњеност. — На крају треће године — настави она — настанимо се у Новом Саду, где ускоро Мирко умре. По смрти његовој настала је тек за мене нрава несрећа. Његово богатство сад се потпупо обелоданило. Раскошни живот у иоследњим годинама разнео му је све имање, тако, да сам, по одбитку огромних дугова, с незнатном сумицом нре неколико месеца дошла да живим овде. Ускоро по смрти Мирковој изгубила сам, као што ти рекох, и матер. Она је пресвисла од туге, гледајући, како сам остала у свету самохрана, а без игде ичега . . . — А шта је с братом? — упаде јој Паја У реч — Он није у Београду . . . Прошле године оженио се и одселио у К . . . Радња му иде добро . . . Мораћу и ја најзад к њему. Прошао је месец дапа, а ништа се важно није догодило у новоме стану. Једино што је Милан чешће затицао Пају и Мару усамљене у разговору, као год што је оназио, да Паја не иде од куће, кад он камо год оде. И другови, који им долажаху, запазише Пајино понашање према лепој газдарици. Све је то било довољно, да изазове сумњу. — Је ли, Милане, шта ово значи ? — рећи ће једном ђура, добар друг Пајин, познати враголан. — Од кад Паја послужује код газдарице? — Како »послужује« ? — Видим га у кујпи ... Ни дај боже онај човек!. . . Прави »женски Петко« . . . Збунио се и једва ми се јавио. — Ама има нешто ... — прогунђа Милан, и сам не знајући шта да мисли о Пајину загонетном понашању. Пролазио је дан за даном, а ни на ум им не нада, да траже бољи стан. Паја, тако се бар чинило, био је потпуно задовољан, а Милан се није жалио. По природи својој Мара је имала љубазности и за једног и другог. Али ипак у тој љубазности беше по мало извештачености, кокетерије. Често су проводили часове у шали, и у тим се приликама Мара и Милан слатко смејали, а Паја је био и сувише озбиљан. Из те озбиљности настала је неповерљивост. Милан је, као обично, био љубазан према младој газдарици. Чешће је ироводио време у