Stražilovo

595

„А Лаван имаше две кћери : Старијој беше име Лија, а млађој Рахиља. 17. И у Лије беку кварне очи, а Рахиља бјеше лијепа стаеа и лијепа лица. 18. И Јакову омиље Рахиља, те рече: служићу те седам година за Рахиљу, млађу кћер твоју. 19. А Лаван му рече: боље теби да ју дам него другом; остани код мене. 25. А кад би ујутру, гле, оно бјеше Лија, а не Рахиља; те рече Јаков Лавану : шта си ми то учинио? Не служим ли за Рахиљу код тебе? Зашто си ме преварио ?" Милета добио већ месго чиновничко. Добре је главе. Вредан је. Старешина га заволео. Тај старешина има јединицу кћер. Оба се

оца договарају и уговарају женидбу Милетину са ћерком тога старешине. Све је углављено, само још да јаве Милети. »Сине, ти си се родио у срећан час! Твој старешина те воли као свога сина и даје ти своју јединицу!« »Ја сам, отац, већ од пре по године венчан, и хтедох данас да ти кажем, да сутра долази моја жена и дете наше у овај твој стан, јер нема више свога стана!« Па тако и би: сутра дан, ево снаје незнане, али Лије, а не Рахиље, са детенцетом од године дана, усели се свекру и свекрви у кућу. Милета наш нагазио па награјисао. Доведе родитељима наметницу, кући разметницу. . Јован (ЈтефановиК Виловски

НЕМА ЈОЈ ЛЕКА

Шод ногама му је шуштало лишће а он је неирестано ишао горе доле под тополом и немирно се освртао према путу, што води к селу. По кад кад је нетренимице гледао онамо, скоро боно посматрајући све према селу, а за тим је опет даље ходио. — Још је нема! — прошапута на послетку. — И опет ме мучи! А за тим удари огорчено кишобраном о земљу па онда је још немирније ходио даље. Хладан јесењи ветар дувао је и суморно звиждао кроз скоро оголеле гране. Он сада не осећаше хладноћу. Поглед му беше упрт у мрачно небо и тавне облаке, који се тако суморно повлачили над његовом главом. И нехотице му се оте уздах из груди. Он је њу љубио већ две године. Страсно ју је љубио. За њу је ето жртвовао неколико недеља и дошао у њезину близину, да сврши читаву ствар. Са огорчењем се још једаред окрете према селу. Отуд се не показиваше још нико. Он је њу искрено љубио па га је у толико више мучило ово чекање, што је сада у њезину недолажењу опет видео њу онако неодређену са њезиним неодлучним бићем. Какова му се сада све не поче приказивати! У осталом, још никако није био сигуран шта да мисли о њој. Кад се пре две године упознали, видео ју је он као девојчицу у кратком. На себи је имала црвену хаљиницу. Све одело стајало је на њој са свим за телом, чији се сваки делић мило и нежно гибао при њезиним покретима.

Она је гледала на њ са детињским интересовањем. Доцније је подуже гледала у њега и врло пажљиво мотрила сваки покрет његов и његов говор у друштву. Чешће је остављала друштво, но када се вратила натраг, опет је у њега гледала. Он је најзад ослови. Она му се мило одазва — и за читаво то време увек му се мило одазиваше. Тако се и растадоше. Сутра дан наиђе у ње чудна промена. Само нгго га мило предусрете. После га је очигледно избегавала. Па и у друштву. Но ипак га је страшљиво тражила ногледима. На послетку јој он приђе па је ослови. Са њезина лица нестаде сете и она му се оиет онако мило одазва а једнако се смешила. Оп сада увиде, да је љуби, да ју је шта више при првом састанку заволео. Она као да је ово опазила и сада се опет не одазиваше више мило, шта више, не одговараше на његова нитања. Кад је пошао, приђе к њој и пружи јој РУ К У— Задржите ме у лепој успомени! — рече јој тихо, праштајући се с њом. Она погледа мргодасто иа њ, но одмах обори очи. Дах као да ју је давио. У том мргодном иогледу као да је он опазио и нешто сете, учинило му се, као да јој тешко пада овај расганак. — Госпођице Олга . . . Но она га не саслуша до краја. Брзо истргне руку из његове и отиде. *