Stražilovo

608

;ључам иа одлетим п сакријем се у башти за лооров жбун. Ала је то дуго трајало ! Све је било </рно, немо, неаокретљиво ! Ни зрачка, ни једне звезде ! Уами брегови и облаци, којих нисам видео, но који у ми тако иритискивали душу! Гледао сам у своју :уЛу и чекао. Ој, ала је то дуто трајало! ВеЛ сам шслио, да се ватра сама угасила или ју је он >гасио, кад један од доњих ирозора иуче те се црвен I жут, дуг, мек, умиљат иламен стаде дизати дуж 'елога. зида иа га оближе све до иод кров. ОдсјаЈ 'бузме дрва, грање, лишће, али све и задрхта као 1д страха. Птице се иробудише, иас неки иоче заијати, учини ми се да свиИе. Н друга два ирозо1 : иоиуцаше те видех, да цео доњи део мога стана беше нигита друго до страшно згариште. Али 1ка нека, страшна, јасна женска вика стаде ирогмати ваздух и два се ирозора на крову отворише. Заборавио сам био на своју чељад, сад сам им ви-

]ео иоилагиена лиаа и дигнуте руке,

те, ван себе

од грозе и ужаса, иолетим у село, ричуЛи: „ У иомоЛ! У иомоЛВатра! Ватра! и Сретнем људе, који су веК долазили, те се вратим с њима да видим. КуЛа је сад била страшна а дивна гломача, монстрезна гломача, која је осветљавала целу земљу, гломача, на којој су горели људи и на којој је горео и он, он, он, мој заробљеник, ново то биЛе, нови тај мајстор, Хорла". Мопасан се лудилом играо. Казна му је била, да је сам пао на жртву тој демонској власти. Можда није више био душевно са свим здрав, кад се тако интензивно удубио у душевни живот махнита човека, тобоже уживајући у том а овамо само себе мучећи. Можда је мислио, да није он, него Хорла онај славни књижевник, кога је свет славио као Гија де Мопасана. Беспослена питања, на која нема одговора, осим ако је Мопасан водио дневник, у којем би било разјашњења унутрашњим му доживљајима. КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ -|- У суботу 11 овога меееца била је прва седница овога .^ечаја кљижевне заједнице у Београду. Седницу је отворио гредседник Милићевић. лепом сличицом „Бог да прости попа Чилосава" , а за тим је читао проФ. Андра Гавриловић по:ледњи део своје ове:ћ.е историске приповетке „Прве жртве соја ће, како чујемо, бити и једна од књига другога кола ^њижевне Задруге. Носле овога повела се реч о уметности 1 у опће о потреби потпомагања вајарства и сликарства у 1ас. У дебати су учествовали др. Милан Јовановић, проФ. I). Недић, X. Давичо, Војислав Илић и други. На крају се зешило, да ове зиме свакако настане књижевна заједница, \а приреди изложбу слика и кипова наших уметника: Убавшћа, Ст. Тодоровића и других. — У Л!озану је овог месеца одржан међународни конгрес да се осуди неморална књижевност и да јој се на пут Јтане. Било је силних изасланика. Конгрес је у првом реду х>ворио о опасностима, кад се подробно саопштавају крими*ални случајеви и кад се шире непристојни прикази у сли.ци. Један је изасланик предлагао да се обрате државним вла\ама, да законом спрече неморалну књижевност. Не би било 5 горег, да је ко год упозорио тај конгрес и на Фамозна из\ања неких те неких издавача у Београду. — Уредништво листа „А&гатег 2еИдт# а расписује нафаду од педесет дуката у злату за новелету, која би се први тут штампала у прилогу уз овогодишњи божићни број Гра!\иво тој новелети вал>а узети из хрватског друштвеног или

народног живота а иовелета не сме бити дужа од три стотине штампаних редака. Може бити написана и хрватски и немачки. Ако се напише хрватски, превешће се на немачки а оригинал не сме изаћи иа јавност пре превода. Рад ваља послати до 1 децембра п. р. уредништву горњега листа и то не казавши имена писцу, но затворивши име у куверту, на којој треба да буде исти знак, који и на самом делу. □ КоиуеИе Ееуие за 1890 годину донела је у свесци од августа, на стр. 802 чланак Раи1е Ме1оп-а, „ Т јс сотшегсе ^гап^аге (1апв 1а ргез^и !1е <1ез Ва1кап8 4 ', у комеуказује Француском индустријалцу, трговцу, богатство балканских народа. Пребацује Француским државницима, што су мало пажње обраћали на величину балканских тргова, где би се Француска роба могла такмичити у велико са немачком и аустриском. □ Т јОшз Шсћаг<1 штампао је у истој Кеуие за 1891 год. а у свесци за март на стр. 113 резиме свога путовања по Аустро-Угарској и балканском полуострву, под натписом: „Уег8 Соп81 :ап 1лпор1е'. У ирвом делу говори о Хрва/Пској, а тај је део посветио владици Штросмајеру. Овај је чланак пун интереса за нас, јер његово причање о Хрватској тесно је везано са осталим покрајинама, у којима живе Срби, нарочито са Босном и Херцеговином. □ Раи1е Ме1оп, путујући по балкаиским земл.ама, пробавио је дуже време у нриморју и Далмацији, па је са тога пута написао успомене и штампао их опет у истој Неуие, за 1891 год. а у свесци за август, под натписом „Еп 1)а1та1)1е", о којима би требао да проговори ко од наиге браће Далматинаца.

ЗАДРЖАЈ: Песништво: У самоћи. Нагазио. Нема јој лека. Мрки Вук. де Мопасан. — Ковчежић: Књижевне белешке.

Поука: Слепи мипг. — Књижевност: Ги

Издаје књижарница Луке Јоцића.

Срп. гатампарија дра Св. Милетика