Stražilovo

597

— Добро! Хоћете ли ме слушати? —- запита је он на послетку. — Хоћу! — рече. — Од данас више иикад не смем видети љутину на вама. — Ух, кад морам! — и удари ногом о земљу. — Олга, ви ме доводите у очајање! Она се збуни на ово и обоје заћуташе. Он је већ осећао умор и није хтео да се исто вече даље упушта. Скоро се хладно растао с њоме, но кад је легао у постељу, није могао да заспи. Сумње се почеше разилазити и она, онако мила, са оним дубоким и пеизмерпим иогледима и немирним покретима, ноче тихо да се диже у машти, и он се сав предаде иосматрању тог створења, које задоби толику власт иад њиме. Сутра дан како се пробудио, прва мисао му беше ои ет она. — Данас се морам разговарати на само с њом — рече у себи и брзо се стаде облачити. Читав дан је био немиран, као да га је хитна дужпост гонила, да је што нре скине са себе. При састанку тог вечера нашао ју је ванредно неспокојну М кад јој он приђе, све је нешто друго тражила, замишљено је гледала на звездано небо и иеспокојно је лутала погледима по њему. На нослетку је јако уздахиула. Оп је позове да се шетају. Разуме се, хтео је, да ту ствар једаред реши: или да је задобије са свим за себе и да онда отпочне сам дају васпита и да јој утиша нарав, или да за павек прекине с њоме. — Хо1>у нешто озбиљно да се разговарам с вама — почне, и са свим јој се приближи. У тај мах снази је немирну. Као да је знала шта хоће и као да се тога поплашила већ у напред. — Већ две године, како овако осећам према вама, и ја ево хоћу да чујем од вас одговор. Хтеде да је ухвати за руку, но она је тргне и пође клупи, где јој је седела мати. — Олга! Она застаде. —■ Можда сада последњи пут . . . — Не ћу о томе ... — почне она боно, али одмах и умукну. — Јуче сте ми обећали искреност, данас је већ крхате.

Она оиет пође за њим. — Баш никаква одговора за мене? — настављао је он. Она само одбаци раменима. — Не могу! — рече после дуже почивке. Он се сада уједаред прекрха. Очајања нестаде а опорост се претвори у искреност и нежност. — Олга, саслушајте ме! — рече, ухватив је нежно за руку. Она се сада не отимаше, не гураше га од себе, већ са свим мирно стајаше пред њиме. — Саслушајте ме — понови оп нежно а глас га је скоро давио. — Ако су сумње то, што вас отуђују од мене, одбаците их. Одбаците све зло од себе, да вас чисту љубим . . . одбаците све, јер то је ваша иропаст! Ја вас таку не смем љубити! Слушајте ме! Немојте да дође време, кад ће бити све доцие! . . . Олга — говорио је даље илачним гласом — мени се слути и слутња ме не вара: око вас се плету страшне замке, у које вас увлаче. Ви сте млади, па вас све уме да занесе; али чујте мене, кад вас нема ко да сачува, па ни ваш добри отац . . . саслушајте моје иријатељске речи: не дајте своје младости олако, не рушите свога живота у лудо, јер се само једаред падне — падне и разочара о животу, и онда нема више среће за нас, нема живота, нема ничега више! . . . Не верујте ником ! . . . Чујте, Олга, поверите се мени!... Ево видите, овако сам увек искрен ирема вама, ево вам се исповедам! Ето, тако вас љубим са свима вашим манама, и са чистим намерама, да вас имам онакву, са каквом бих био срећан. Да, свим силама радим на томе, да све вагае мане изгладим, да све мрачно одбацим са ваше душе, иа да вас оида чисту и без мана имам, да с вама смем нред свакога стати светла и поносита лика и рећи: ево, ово је мој рукотвор; ја сам је себи оваку створио, да је за навек љубим! Да, Олга, ја вас љубим, као што две године чезнем за вама, па кад вас будем имао, ја ћу вас онда тако љубити, као гато ми пемирне ноћи у памети доносе слику среће! Он јој чврсто држагае руку и страсно је обасинаше пољупцима ; а она се није отимала, већ се свом душом одала тој слаткој струји. Он застаде и гледагае на њу. — Што ми не кажете истину? — питагае је боно. — Ви сте ми обећали. Јесте ли ми