Stražilovo

653

женскиљем и не хвали својим јунаштвом онај, који не сме рећи истину, ко не заштићава друга у тренутку опасности, ко се служи половним мерама и увијањем, ко плашљивост називље предосторожношћу, лукавство велича као увиђавност, а разврат крсти епикурејством. Па каквом се храброшћу може похвалити, када храбар пре свега не пузи и када човечанстко достојанство осветљава његов карактер ? Велики неки писац рекао је, да је челичност такође-р геније;ош смела реч каже сушту истину. Аутор је хтео да каже, да је потребно челичности па да човек уради што велико, а кад ње имамо, бићемо и остаћемо, не гледећи ни на што, часни у сред свију светских преврата. Разуме се, има твенутака, када је велику карактеру ванредно тешко одржати се на постољу, које нико у свету ггоколебати не може. Још Сепека беше изрекао прекрасне речи: Мадпа гев е$1 ипит ћотгпет адеге. Но ако се страшимо тешкога дела, како ћемо живети, како ћемо имати уважења према себи самима, како ће се веровати човечјем достојанству, које посведневно броји толике жртве? Не мислите, да за очување неприкосновености вашега карактера треба установити култ фетишизма невидиму богу и веџбати себе, као манежног коња у арени. Не, морал не искључује слободу, и толико исто има начина да човек буде частан, колико има мозгова и умова људских. Има карактера веселих и гипких, иројски смелих и равнодушних, трпељивих и раздражљивих, тромих и буриих; но сви могу бити часни. достојни ноштовања, ако су јаки у принципима, вечни као свет, непоколебиви као стена. Не трудите се да ропски копирате карактер другог, старајте се боље да усавршите свој сопствени, да сопственим напорима достигнете свој идејал. „Нека сваки, како се изразио велики германски песник, не жури, но и нек се не одмара крећући се око своје осовине". Није гору природа само брезом засадила: има и бокора ружа, и кићунка и смреке и тамјана. Свако растиње, као и сваки карактер, има свој тип лепоте, кога се мора и држати: скромни бокор љубичица покрива се златкастим пухором, кићунак се пружа по земљи, а бор се гордо поноси својом дуговечном висином, оспоравајући господарство облацима и муњама. Код правог, чистог карактера свагда ћете наћи доброту и силу, но ова се два елемента приказују тако различно, да опредељење карактера гради једну од најтежих задаћа, с којом често посматрач има посла, Човек није пуста ствар, али карактер — то је

вас човек и иема ништа чудна у том, што оцена тог или другог какартера није лака задаћа. Но кад већ у основи карактера лежи поштење, човек се свагда изјављује прекрасан и достојан. Ви се можете кретати како вам је год угодно, јурити у галопу, као коњ, милити, слично мраву, али само не пузите као гад! А рука, која би вас се дотакла, не би осетила ни љигаве и влажне хладноће корњачине ни ледене змијске коре! Када би мене запитали, какви ненроменљиви елементи, сем доброте и силе, улазе у састав човечјег карактера, то бих ја одговорио, да је, сем ноштења, потребна још храброст и нека покретљивост. Без храбрости нема карактера, као што се без силе не може замислити никаква машина. Ја никад не познавах ни једног у истини ча<-на човека, коме би недостојало ово својство; но кад би се и нашао такав човек, то би он личио на војпика у монтири, но без оружја. Шта значи бити а не имати храбрости, кад је живот борба, а неиријатељ наоружан ? Храброст часних људи најбоља је заштита друштву, најбоља гаранција цивилизацији. Она служи за укор подлацима и као школа наравствености за све. Како је бедан и достојан сажаљења створ, који у случају невоље зна само плакати, који гледећи глобаџилук уме само уздисати, а кад види преступ, с одвратношћу окренути се? Ко себоји, тај је свагда слаб, свагда страда од несвестице као пијаница или епилептичар. Сем храбрости, ја стално находим у карактеру извесну дурашност; да се достигне унапред опредељена сврха, свагда је дурашност неопходна, за то, што човек није перце, које лети по вољи ветра. Како се можемо ослонити на мишљење човека, који данас проклиње насиље а сутра му постаје слуга; који је данас смео а сутра се показује пудљивац; који прелети од ентузијазма страху, подлезкући кретању својих нерва? Ми мислимо, као Данте, да човек без карактера „није ништа друго... него дување ветра и с једне и с друге стране". Некакав стари књижевник задао је једиом у рђавим латинским стиховима ова питања: Шта је лакше од иера ? — Ваздух. Шта је лакше од ваздуха ? — Зефир. Шта је лакше од зефира ? — Жена. Шта је лакше од жене? — Ништа. А ја бих на последње питање, место „ништа", одговорио: човек без карактера. Ирема томе, како се крећу времена и догађаји, разуме се, и човек мења своја убеђења; но ове промене треба да се тичу само оног нгго је привреме-