Stražilovo

4

по белом округлом врату нрииео се услед зноја гдегде по који ирамичак густе црне косе. На себи је имала комотан струк, обичну сукњу, плитке цинелице и плаве, као небо, чарапе. Долазило ми је, да је без икаква увода нољубим ... да је просго узмем у наручја и однесем у свет ... да јој отворим своја прса и места јој учиним крај самог срца . . . Управо и не знам, шта сам све мислио и осећао био сам збуњен. И још их нема, замислите само! — рече она и пријатно се осмехну. — Нема — одговорим ја. У том мимо нас прође неки старац с бременом суварака на леђима и назва нам Бога. —- Бога ти, чико, — рече му она — кад будеш срео тамо даље једну жену с мушким дететом, реци им да се пожуре. Старац, и не заустављајући се, обећа па нам ишчезну из очију. — Како је данас леи дан! — опет ће она па се окрете меии и погледа ме. — Што сте тако бледи? — додаде чисто брижним гласом. Ја у забуни рекох нешто. — Вама је извесно тешко? — Одавно — рекох ја и при том осетих у себи неку необичну силу и смелост. — Да, тешко ми је од како сам вас познао . . . Она обори очи а по лицу је осу лака румен. — Ја бих само с вама могао бити срећан, иначе сам несрећан . . . несрећан, најнесрећнији човек на свету . . . На те моје гласно изговорене речи она се јако узнемири, и, као да се бојала прислушкивања, поче се обзирати на све стране. — Ви сте добар човек — рече врло тихо. — Верујте, целог свога века носићу вас на рукама, бићу роб ваш, само реците бар једну реч од утехе . . . То није само моја ствар — додаде она опет тихим, дрхтавим гласом и у забуни очупа коренак траве пред собом. Била је бледа у лицу. — Дајте ми руку, да је пољубим —- прошапутах ја. — Немојте, молим вас . . . — Па у томе није никакво непоштење . . . ја ћу је пољубити нросто из захвалности! — Тек којешта од вас! — рече она смешећи се и пружи ми своју мекану, белу ручицу. — Ја сам вас сматрала за много озбиљнијег. Примакох руку устима, али је она нагло трже. Доле на путу чу се где њена мати говори са синчићем. За мало па се и појавише пред нас, и нас двоје устадосмо. — Јесте ли се уморили? — упитао сам их ја, а усне ми још дрхте. Шта ми је на то одговорила стара госпођа и је ли ми у оиште одговорила, тога се не сећам. Знам, да се малиша јако радовао, кад нас је опазио. Притрчао нам весело, ставио се међу нас па својој сеји пружио једну а мени другу руку. Стигли смо на време. Ручасмо под гранатим дубом, не далеко од поточића, који се сав губио у трави. Носле по дне нас троје набрасмо мајци трешања а она је каву скувала у повећој огорелој џезви. Кад је стара госпа мало прилегла у дебелој хладовини да отпочине и дечак остао поред ње, шашолећи је по глави, зар да брже задрема, нас двоје се упутисмо у ливаду да беремо цвеће. На иначе светлом небу беше повећи облак, који је готово на целу ту околину бацао сенку, а подаље је лепо сунце сјало и у оближњем селу на школској звонари блисгао се бели крст од коситера. Из ливаде, не знам ни сам како, кренусмо у шуму, пуну пријатне свежине, мириса и тичјег певања. Шума је била јако неуређена и стазом, којом се бејасмо упутили, једва смо могли ићи, провлачећи се почешће испод гранчица и прескачући купинове боцкасте лозице. Тако наиђосмо на колски пут, који је кроз шуму водио. Како се њена рука нашла у мојој, то не знам. Ишли смо даље ћутећи. Ја сам се топио у рајском блаженству, а она је била бледа као самртцик. »Код оног пања« шапутао сам у себи — »пашћу на колена пред њу и молићу је као Бога, да ми дозволи бар само један пољубац . . . Не дозволи ли, отећу га, а она се, знам, не ће срдити . . .« —- Хоћемо ли натраг? — упита ме она дрхтавим гласом. Ја стадох нем као кип. — Е хајте баш још мало! —• додаде она и осетих да ми руку стиште. Тако прођосмо још неколико корака, док она напрасно застаде, пусти ми руку и нагло окрете натраг. — Може се случајно пробудити нана рече ми, обрнувши се у ходу. — Не знате ви