Stražilovo

3

вица неког чиновника, који, ђаво ће знати за што, није оставио пензије својој нородици. Њена кћи такође је била удовица; муж јој беше трговац, који после сшрти за собом ништа друго није оставио осим дугова. Али, Бог ми је сведок, таква лепотица није скоро газила земљу! Лепо и мило створење, да очара, да опије, да занесе . . . Тада јој је могло бити деветнаест година^ Дечак од дванаест година, жураво, слабуњаво, али врло искрено, послушно и добродушно дете, беше трећи члан те куће. Рада сам имао довољно. Долазио је свет, а понеко тек сврати тек колико да се нађе код мене. И иначе сам имао посета. На десетак дана, пошто сам се доселио, почео сам одлазити к њима. Испрва ме је стара госпођа позивала у вече на посело, да у разговору прекратимо време, а после сам некако био уобичајио, па сам и сам редовно одлазио, без ичијег позива. Сећам се, дечка је у вече брзо савлађивао сан, те задрема, чосто пута и на столици, па га носле сви слошки свлачимо и нреносимо у постељу. Бивало је ту дугих разговора и до но ноћи. Како сам се ја тако блиско саживео с њима и на који начин, то и дан данашњи не знам, али у једно време чинило ми се и да им нисам кирајџија, већ рођени члан њихове нородице. Ја сам се о целој кући ночео старати као о својој, па смо у изобиљу имали и дрва, и вина, и сваког другог довлета. Старој госпи давао сам пара на зајам, плаћао сам им и неке старе рачуне, а о Божићу сам одео дечка од пете до главе. Осећао сам неку моралну обавезу према њима, али да ме је когод запитао, за што то и како, ја му одиста не бих могао дати одређена одговора . . . Све, што сам јасно осећао и знао, било је то, пгго сам безгранично заволео младу домаћицу, о којој сам поуздано био рачунао, да је у најскоријој будућности само моја и божја. Нешто сам раније знао, а нешто у току времена сазнавао, да су пре мога доласка врло жалосно живели. Кирију никад на време нису били у стању нлатити а ситнијим рачунима јурили су их на све стране. Често нута су о суву хлебу проводили цео дан, али им све то ни у колико не сметаше да иду на игранке и беседе, и у опште да се мешају с имућиим друштвом. У последње време не устручаваху се, да са мном јавно излазе, а то је дало

повода беспосленима, да свашта говоре и комбинују. Једном приликом ми неки познаници и честитаху у друштву, и ја сам свесрдно примио ту честитку, ма да управо не знам шта су они ту мислили. Моје среће и мога блаженства, чини ми се, није тада лако било на свету. У вече сам пиљио у њене крупне црне очи, украшене дугим трепавицама и пијавичастим веђама, а у сиу сањах, да јој страсно љубим румена устанца и грлим вити вилински стас. Срећа ми се осмејкивала на сваком кораку и сваки сам посао радио певајући. Тако ми је у блаженству протекла зима и с радошћу сам дочекао пролеће. Једног лепог мајског дана договорисмо се, да изађемо из јутра на имање неког њихова рођака па ту да ручамо и дан проведемо. Сунце је било већ прилично одскочило, кад смо из вароши излазили. Стара госпођа, као жена пуна и тешка, а и прилично у годинама, брзо се умарала, те је с дечком почешће заостајала, спуштајући се крај пута да мало одахне. Ја и млада удовица ишли смо иапред, носећи све што бејасмо снремили. Моја је жеља била да од старе и дечка што више одмакнемо, како би ми се дала прилика да мало више и искреније нроразговоримо, него што је то обично бивало. И то ми је пошло за руком, али за чудо да нисам могао ништа разговарати, а и она је ћутала, заклањајући се зеленим амрелчетом, да је сунце не дохвати. Наједанпут се она заустави. — Ми смо их много оставили за собом рече и дахну од умора. — Можемо их мало очекнути — ириметих ја преко срца. — Ево извол'те овде у овај хлад да седнемо! — и показах на зелен хладовит брежуљак украј пута. — Дивпо место ... као да га је ирирода створила по Хајновој појезији . . . Она приђе показаном месташцу, склопи своје зелено амрелче и спусти се на мекану и још по мало росну травицу. По том подиже мало белу, танку мараму с главе и узе се једним крајем исте хладити. И сам се спустих у пристојну расгојању поред ње, а срце ми је необично куцало и криво ми беше на себе, што ми се језик везао као никад дотле. Никад ми се не учини лепша него у тој прилици. Бело и нежно лице зажарило јој се, очи пламте, пуначка недра јој се надимају а *