Stražilovo

6

којег не беше пре: израз бола и туге — некакве расејане туге, тако рећи беспредметне. али силне. Особито кад је био сам, показивала се та туга. И чудновато, тај још пре две године весели и разговорни човек, који је тако лепо умео да прича смешне иричице, ■— сада ништа не љубљаше већма, него да буде сам. Он је намерно напустио многа познанства, којих ни сад не би смео напустити, ма да су му финансије сасма лоше стојале. Истина, ту је играла улогу и сујета: уз његову осетљивост и сујету не беше могуће подржавати пређашва познанства. Но и сујета његова почела се мало по мало мењатп у самоћи. Није се можда умањила, него баш на против. Али она се почела извргавати у неку ванредну сујету, какве пре не беше; по гдекад је била повређена из са свим других узрока, но пре, из узрока неочекиваиих, на које пре ни помислити не би могао, из узрока „виших" него до сад —■ „само кад би се могло тако изразити, и кад би у истину било узрока випшх и нижих"... Тако говораше и он сам. Да, он је дошао већ и до тога; сад је имао посла са некаквим виитм узроцима, о којима се пре ни замислио не би. У својој свести и по својој савести назвао је „вишима" оне узроке, због којих се (на своје велико чудо) није могао самом себи смејати ■— што се до смд још никад није догађало — ово се тиче њега самога, разуме се, а што се тиче другова, то је друга ствар! Он је врло добро знао, да би се — наступе ли само таке прилике — још сутра, јавно, поред свих тајанствених и смиреиих одлука своје савести, са свим спокојно одрекао свих тих „виших узрока", те би их сам изнео на ругло, разуме се, не признајући ништа. И то беше заиста тако, ма да је иначе досга самостално мислио. Ову самосталност извојевао је у последње време од „ни жих узрока", који до селе владаху њим. Да, и колико иута га је јутром, кад се диже из постеље, обузимао стид због мисли и осећаја, које је преживео прошле ненроспаване ноћи! (А он је у последње време много патио од неспавања). Давно је већ оиазио, да постаје све то више неповерљив према свему, и према важним стварима и према ситницама, те је због тога и одлучио, да се што мање поуздава у сама себе. Но поред свега тога излажаху на видик факта, за која се никако ие могаше рећи, да не постоје. У последње време се његове мисли и осећаји, што би му преко ноћ дошли, са свим променили према свагдашњим, и већим делом ни налик не беху на оне у првој половини дана. То га је поразило — он се чак и посаветовао са једним чувепим доктором, са којим, до душе, беше познат;

разуме се, он је повео разговор тобоже шалећи се. Добио је одговор, да факт мењања, па чак и раздвојења мисли и осећаја преко непроспаваних ноћи, и у опште преко ноћ — јесте случај свеопшти међу људима „који силно мисле и осећају" ■— да су се по гдекад уверења целог живота изненада променила под меланхоличким утицајем ноћи и бесанице; често се у таким приликама без икаква повода предузимају важне и судбоносне накане ; али да то све, најпосле, бива само до извесне мере — и ако, на послетку, субјект већ и сувише осећа на себи ту растројеност, тако, да већ од тога страдава, то је онда свакако знак, да се болест већ образовала; а ако је тако, то је потребно предузети мере. Најбоље је радикално променити начин живота, променити дијету, или се чак кренути на какав пут. Корисно би напокон било узети какво ередство за чишћење. Вељчањинов га већ не хтеде ни слушати; но да је болестан, о том беше уверен. И тако је све то само болест, све то „више" је само једна болест и ништа више! клицао је по каткад једовито за себе. Никако му не беше мило, да то призна. Међу тим на брзо се почело и јутром понављати оно исто, што се до сада догађало једино иреко ноћ, само са више једа, него ноћу, са пакошћу место иокајања, са подсмехом место покајничких суза. У истини беху то догађаји из његова прошла и давно прошла живота, којих се све чешће сећаше „изненада и бог зна откуда". Вељчањинов се, на пример, већ одавно тужио на заборавност; он је заборављао лица познатих људи, и многи се нађоше увређени на њега. Садржај пре по године прочитане књиге заборавио би за то време са свим. Па ипак, поред све његове заборавности, која с дана на дан биваше све већа (због чега се јако узнемиривао) — све, што се тицало давне прошлости, све, што је још пре десет, пре петнаест година било са свим заборављено, све му то долажаше на памет, и то са толиком тачношћу утисака и подробности, као да их је поново проживео. Неке ствари, којих се сећаше, беху већ у толикој мери заборављене, да му се могућност сећања на њих чинила правим чудом. Но то још није све; најпосле, где је тај човек, који је поживео као он, па да нема извесне врсте успомена? Ствар је у том, што је на све, чега год се сећао, гледао са неког нова, неочекивана гледишта, какво пре није могао ни замислити. За што су му се сад неке успомене причињале потпуним иреступима? Па и није се ту тицало само приговора његова ума; својем мрачном, усамљеном и болесном уму не би он баш ни поверовао; али