Stražilovo

БРОЈ 2. | ^ .$Г

Г ГОД. VII. "V.

Ј 0 В А Е ГР^

У НОВОМ САДУ, 9. ЈАНУАРА 1894.

ЗИМСКА НОЋ

виЈе пред селом, глас му се разлеже 'Јз ^По белим пољима; бурна вејавица Бесни ми на прагу; мраз и цича стеже Дрвеће и небо без сјајних звездица.

Махом олуј дрмне завејана врата И уморног тргне из нотњега дрема; Давно будан чујем како време бата, А срце осећа, — ма да тебе нема -

К'о да главу спуштам на врело ти раме Слушајући причу са твојих усница, Где с уздахом шапће кроз сен мрке таме: 0 чежњи и ноћи дугих несаница ...

Лснскш

ЗИМА И ПРАМАЛЕЋЕ

мао сам Ја и СЈаЈних сретних дана, )Г Моме жићу цвало једном прамалеће, Пролетње сунашце грејало ме жаром, А ја весо брао по пољани цвеће. Ал' дођоше ево црни, горки дани, Млађано ми жиће стегла зима љута, На веселе дане паде студен крута, Да ми срце младо, да ми душу спута.

Ах, тако ми тешко! Око срца студен, А у срцу јади, невидане ране! Докле ћемо тако, бедно срце моје, Докле ћемо трајат' ове горке дане! ? Но клонуо нисам. У најтежем часу Као да ме неко божанство облеће, Нада ме се нагне, па ме храбри, теши: После зиме доћ' ће опет прамалеће. Ипанов

БЕСНА СИРОТИЊА (Наставак)

:рође неколико месеца у најлепшим надама, а под јесен се стара госпа на смрт разболи. ЈЈежи у постељи и готово непрестано бунца, па све о некаквим замкама

и жутокљуним птицама. И да мене није било, она би јамачно и умрла била, без неге, без лека и лекара. Еле, те ноћи, када је код болеснице, по лекарову уверавању, криза имала да одлучи