Stražilovo

18

црно или бело — јкивот или смрт, нас двоје смо готово ту сву драгу ноћ преседели, мењајући јој на глави сваки час мокре крпе и разговарајући тихо о којечему. Она је била забринута и збуњена, али се из сваког њена покрета могло јасно видети, да је слободнија и утешенија, што сам ја уз њу. По поноћи, кад је болесница престала бунцати и заспала тешким заносним сном, нама као мало лакну на души. — Шта мислите, хоће ли прездравити моја јадна нана? — упита ме она искреним гласом а низ лепо јој лице потекоше крупне сузе. —- Нада је у Бога — рекох ја — али већ држим да је минула опасност ... У осталом, да би била жалост и велик удар за вас, то нико не спори, али ипак немате разлога да се баш толико плашите ... У име божје сви ћемо онамо; али док је мене, ви . .. — Сиромах мој братић! — упаде ми она у реч и тешко уздахну. — Погледајте га само како мирно и слатко спава, а и не зна да још сутра може осванути као сироче . . . При том бризну у плач и покри лице марамом. Једва ми је пошло за руком да је утеншм. У току даљег разговора, сећам се, ја сам некако све наводио на говор о брачном животу, сликајући га у сјајним и ружичастим бојама. — Ех, и то је срећа, мој господине! опази она доста живо. — Ето шта сам ја прокопсала удајом! . . . У најлепшим данима легла сам, тако рећи, жива у гроб . . . Не, одиста, дане, проведене у своме брачном животу, ја и не рачунам у дане свога живота . . . Знам, ја сам доказивао, да је жена у браку срећна само тако, ако је потпуно задовол^на својим другом и ако га истински воли. Кад смо се тако заговорили, мудрујући о условима среће у браку, она најзад поче да прича о своме покојнику. —Бог да му душу прости, али увек морам рећи, да је био прави сметењак! ... Па како сам се ја само мучила код њега! . . . Тај није држао ни слуге ни слушкиње, па чак ни шегртима из дућана није дозвољавао да долазе кући и да послушају по штогод. Само прича, дан-ноћ прича о томе, како ваља штедети, сам радити и мучити се, ако човек жели, да се штогод стекне ... Би не ћете чисто веровати, али то је цела целцата божја истина он је

сам доносио воду с чесме, сам цепао дрва, сам ишао на пијацу, сам чисгио обућу и себи и мени, сам чистио уочи недеље и празника улицу, са,м се бријао, једиом речју: све сам . . . Бог да му душу прости, устајао је из јутра врло рано; зими обично у пет, а лети у три. Умије се, помоли се Богу, па тек уђе у собицу, у којој смо држали старудију, и тамо навуче на се којекакве дроњке, да га човек у њима не може ни познати. А имао је таквих дроњака, Бог један да зна колико, па све гори један од другога. И тако у тим дроњцима оде на чесму и навуче воде за цео дан; обично преко половине чабра. Кад сврши с водом, онда опет уђе у собицу да се пресвуче. Те дроњке свуче и пажлшво их обеси на чивију а навуче друге. У тима нацепа дрва и очисти обућу. После се опет пресвлачи. У тим трећим дроњцима, који су још прилично изгледали, оде на пијацу, а кад се отуд врати, онда и њих пажљиво свуче и обеси на своје место, па онда се враћа у собу, обуче своје обично одело, опере руке, зачешља се поново, попије каву и испуши цигару, прекрсти се и тек онда полази од куће у дућан . . . — Па то је била нека луда! — опазим ја. — Луда свакојако не, али онако смешан човек . . . Рђав није био, то не могу да грешим душу, али му само то није ваљало, што ме готово није никуд изводио . . . Недељом, кад сврши свој одређени посао у кући, нацифра се па иде у цркву, одстоји целу службу и поје заједно с поповима. Кад се врати из цркве, увек ми донесе наворе. Ја сам дотле већ готова и обучена, па онда кренемо од куће у походе знанцима и пријатељима ... Е, знате шга? . . . 'Го му је одиста био гадан обичај! У једно време, знам, људи су нам почели, тако рећи, испред носа затварати врата, али он ипак куца све догод нам не отворе. Шта знају људи! Не могу да нас изгрде и отерају . . . Тако до подне погшјемо по неколико кафа, а он гутне и по коју ракијицу, па се често пута и весео враћа кући; а слаб је био на пићу до зла бога . . . Верујте, више сам се пута од срца смејала тој његовој слабости. Ако попије чашу две пива пре ручка или коју чашицу вина за ручком, што је ретко бивало, онда се, са опроштењем, раскомоти и по цео боговетни дан пева на г.лас црквене песме . . . Иначе је имао добро срце, и ја бих Богу грешила, кад то не бих призпавала. . .