Stražilovo

ару, окренут ирема његовим прозорима, и очевидно не видећи њега посматрао кућу радознало и размишљајући о нечем. Чинило се као да је нешто наумио, али се не може да одлучи: у један мах подиже руку и као да метну прст на чело. На послетку се одлучи: плашљиво погледа око себе и прикрадајући се на прстима пође лсурно преко улице. 15а тим уђе у њихову капију, кроз капиџик, који лети по некад нису ни затварали. „Иде овамо, к мени!" рече у себи Вељчањинов и одмах јурну, такођер на ирсти-' ма, у предсобље, к вратима и заустави се нред њима ; чисто премро у очекивању, прислони само руку на вратни запирач, који је мало час турио и стаде прислугакивати са највећом пажњом, да чује шкрипање очекиваних корака на степеницама. Срце му је тако лупало, да се поплашио, е ће га издати, као се непознати човек докраде на прстима. Није му било јасно, шта се управо збива, него је више осећао, и то у некакој удесетерострученој потпуности. Еао да се ноћашњи сан хоће да оствари. Вељчањинов је од природе био смео. Волео је по некад и да се похваста својом неустрашимошћу у очекивању опасности и то није морало бити некога, да га види, него и кад је сам био, те је онда уживао сам у себи. Али сада беше и нечега другог. Отоичошњи хипохондрик и суморни чангризало са

свим се преобразио; не беше више ни близу онај човек. Иервозан, притајен смех избијаше му час по из груди. Иза затворених врата нагађао је сваки покрет непознатога. Аха! Ево га пење се, сад се понео, обзире се; прислушкује доле, низ степенице; једва дише, прикрада се . .. нека, нека! Сад је ухватио за кваку, вуче, проба! Мислио је, да код мене није забрављено! Значи, да зна, да ја по некад заборавим забравити!... Опет вуче за кваку ... сигурно мисли да ће реза попустити! Жао му да се растане! Жао му отићи без успеха! И заиста, морало се све и збити онако, како је он себи представљао: неко је заиста стојао иза врата и тихо, нечујно иробао браву и вукао за кваку и — „разуме се, да је свакако имао своје намере". Ну и Вељчањинов се такођер већ одлучио, шта да ради, па је са неким усхићењем очекивао згодан тренутак, размахивао се и намештао: прохтело му се да најзад истргне резу, нагло отвори врата широм и да очи у очи стане пред „страшило". — „А шта, молићу, тражите ви овде, милостиви господине?" Тако је и урадио; улучивши згодан тренутак, нагло тргне резу, одгурну врата и — у мало не паде на господина са крепом за шеширом. [ће се)

НАЈНОВИЈИ КРИТИЧАР НАШЕ НОШШ ЛИРИКЕ

(Иаставак)

После студије о критичарима наше новије лирике, нрешао је г. Недић на поједине лирске песнике, и започиње низ својих студија студијом о ђури Јакгаићу, сматрајући то као природно, пошто је Јакшић пајбољи лиричар после Бранка. Колико се међу тим г. Недић држао те »природности« у распореду и низан>у наших лиричара, то смо већ видели. А пошто је Јакшићу пала у део част, да г. Недић о њему прво говори, то је студија о Јакшићу морала понети и највећи део теоријских назора г. Недића о лирици, а то је без сумње на уштрб ваљаности и језгровитости студије, посвећене појединим лиричарима. Тако одмах на почетку ове студије претреса г. Недић питање: кад треба песник да

пева, да-ли под непосредним утиском својих осећаја, или треба прво да сачека, да му се стишају осећаји, па тек онда да пева? Г. Недић држи, да песник треба да пева под утиском »јаких и силних осећаја«, па се позива на Бернса, како је спевао своју — одиста јединствену — песму: То Магу 111 ћеауеп. Када ће који песник певати, да-ли док осећаји њиме господаре или кад се стишају, то се не др теоријски расправљати; сваки ће прави песник онда невати, кад осећа за то потребе и могућности. Сад, кад ће он осетити потребу, и кад ће моћи певати, то се не да везати за правило. Али ако ћемо већ дозволити, да се то питање може и теоријски расправљати, онда мишљење г. Недића не стоји.