Stražilovo

76

реченицама, што је сву опајаху, као воњ ружичин, те кад се најзад краљ баци нреда њу на кољена, јецајући од узбуђења, она савлада женски понос, склопи очи — па му учини по вољи. Њему се учини као да пред собом гледа Праксителово ремек-дјело, божанствену Афродиту: грофичина уда — мрамор живи — одбијаху по собном сумраку живахну свјетлост; благородна глава, која не бијаше обасјана пламом из очију, почиваше на заобљеним плећима оним хладним спокојством, којим се одликују старе грчке статуе. Ни један трептај не одаваше унутрашњег узбуђења у женскињи Из цијелог бића провијаваше, као из какова храма, најдивнија, најузвишенија хармонија. Еад је се краљ, који једнако пред њом кле чаше, ситан нагледа, а он устаде на ноге и замоли збуњену и чудом зачуђену госпу, да се обуче: — Штета — прогунђа жалостиво, подижући тешку завјесу над вратима — штета, милостива госпођо, што сте од меса створени! II II' ред Рихарда Вагнера и његовијех опера овога је младога и тјелесно чистога владаоца одушевљавао још један човјек на свијету: Луји XIV, »сунце међу краљевима«. 11а кад не могаше да се у свему за њим поводи, а он насгојаше да његовијем трагом пође, ако ни у чем, а оно у гајењу лијепих вјештина, у штићењу књижевности, у укусној и интелигентној расипности. По примјеру атинског Партенона, даде сазидати у својој пријестоници величанствену зграду, која се оснива, са све четири стране, на четвероструком низу дорскијех стубова, и у тој згради сабра (да узвишени збор зборе) мраморне кипове великијех духова из историје. Млади ће краљ за тим расгшсати обилату награду за најбољи пријевод Молијерових комедија у њемачке стихове; па ће подићи Вагнеру нарочито позоршпте, да у њему приказује своје музикалне умотворе; па ће на Химском језеру (ОћЈетбее) купити два острва и на њима саградити Вилин двор (№утрћеп1зиг§), своје најмшшје боравиште, гдје ће простачка нога узалуд тражити приступа; па ће окупити око себе цвијет њемачкијех пјесника: Гајбла, Боденштета, Линга, Херца, Мајра; људе, с којима се Њемачка поноси, а који сачињавају школу монаковску, рашта је ова

пошљедња варош и прозвана, и то пуним правом, њемачком Атином. Једном се краљу прохтје, да посјети свог љубимца Вагнера, који са женом љетоваше на неколико километара од Мопакова. За овај краљев пут буде с мјеста удешен посебан воз, одређени достојанственици, који ће га пратити, и најзад се отпутује. Али гле Лудвикова каприса! Негдје у по пута нареди, изненада, да се воз заустави, сађе сам из вагона, па удари цјешке пољскијем друмом ка умјетникову љетниковцу, гдје ће стићи у. сами сутон, закуцати на врата, и госпођу Еозиму — Вагнерову супругу — сасвим фамилијарно замолити, да га прими на конак. Другом приликом ћаскаше Лудвик у својој палати са одабраном китом умјетника и научника о неком важном пројекту. У тај мах дођу и јаве краљу, како један млад ђак са монаковског университета жели по што по то, да га преда њ изведу. Изненађен тим необичним поступком, нареди краљ, да се момак одмах уведе. Бјеше то убав дјечко од својих двадесет година. доста траљаво одјевен, ама њежан и присебан као дјевојче. — Е, па шта тражиш од мене? — упитаће га опоро краљ. — Господару, имам да храним мајку и двије сестре; а ево умријех од глади. — А што вас је мати без невоље рађала? — њему ће сасвим озбиљно краљ. Младићак се збуни, занијеми и не мога даље ријечи писнути. Наједаред ће га краљ упитати: — А шта учиш, момче? — Филологију, Господару. — А који ти се пјесник, изме^^у свијех, најбоље допада? — Омир. — Сјећаш ли се Екторова и Ахилова мегдана ? — Сјећам, Господару. И момак узе да грчки декламује звучне хексаметре ХХП-ог пјевања Омирове Илијаде. Мало по мало, па га она у бога дивна појезија занесе; глас му се необичним жаром загрија; он више не говори, него кличе, грми, тутњи. Ераљ га гледа изнебушен, потресен, гутајући сваку ријеч из младићевих уста. Само што би му се кад и кад отим^о поклич: — Рекао би Софокле под Саламином! А кад момак доврши свој приказ и међу