Stražilovo

66

БЕСНА СИРОТИЊА (Свршетак)

V

едне ноћи отшкринуше се полако врата и она лагано уђе у моју собу. Ја устадох са столице. Изненађење беше у толикој мери за мене, да је готово прелазило у страх. — За Бога! — рече она узбуђено и дрхтавим гласом, нрилазећи ми — ово је већ трећи пут, како улазим у вашу собу вечерас . . . и једва сад . . . И при том ми с некаквом несигурношћу пружи руку. Не чекајући, да јој понудим столицу, спусти се на мој повећи сандук покрај стола. Ја јој у забуни рекох, да сам и раније био у соби, лешкарио на постељи, размишљајући о којечему, па најзад устао, уждио свећу и почео прелиставаги свога љубимца — божанственог Хајна. Али она то као и да није разабрала, већ потресена и збуњена ламкаше своје прстиће, гледећи некуд неодређено. — Седи . . . седите — проговори по кратком ћутању. — Ја сам вас и изненадила и узнемирила, како видим, али ви ћете опростити... Седите, молим вас, седите да се разговоримо за који часак . . . Пошто јој испуних молбу, осећајући да ме скроз прожима језа и дрхтавица, она настави: — Нана није код куће, а братић спава, па сам улучила ову згодну прилику, свакојако последњу, да још мало разговоримо и да се с вама иријатељски онростим ... јер сутра прекосутра то извесно не ћу моћи . . . Ја сам ћутао, а осећао сам како у мени кипе бујни осећаји, помешани с тугом, болом и гневом, и доспевају., чини ми се, у сами подгрлац. — Да, да то заслужујете . . . бледи . .. Ја јој погледах

се опростим с вама . . . али ви сте тако

. . Јер ви необично

у очи, али њеие очи беху

натопљене сузама а груди јој се бурно димаху. — А куд је то отишла стара госпођа?

на-

упигах је ја, нем разговор — Хе, куда? она тихо и благо

хотећи тим у неколико да скреса тог тугаљивог пута. . . Не питајте! — одговори одмахну руком.

— Да није каква несрећа? — Несрећа није. али свакојако није ни срећа . . . Отишла је до нашег једпог пријатена посело и том приликом да га моли, да јој потпише меницу . . . Два дана је било свађе око тога; све је хтела да ја то учиним. Па јога ако је одбије, онда ми ваља у свет бегати од ње . . . Рекавши то, уздахну дубоко и жалосно заклима главом. Заћутасмо и ћутали смо подуже. Моје су мисли блуделе но бескрајности, а биле су побркане и слутњом и надом. — За што не навучете завесе? — рече она наједаред. — Јер их немам . . . Она заћута и као да сгаде размишљати о нечему. — Па онда утулите свећу. Ја је погледах. — Да, утулите — понови она одлучно. Мени би било много нријатније, а и сигурпија сам тако ... У осталом, ја немам никаквих рђавих намера, а ви, знам, ни толико.. . После тога, месечина је тако јасна . .. Изгледала ми је све чуднија те не скидах очију с њена уозбиљеног нежног лица. — Утулите! За што не? — настављала је она. — Ево овако ! — при том устаде са свога места и духну у свећу. — Видите ли, да је месечина?! . . . А баш да је и густи мрак, ја се вас не плашим, јер вас — Не.говорите више, ако ми добра желите! — пресекох јој ја реч, јер сам осећао, да ме нешто страховито гуши у прсима и да ми крв све млазевима јури у главу. — Јер вас поштујем . . . јер те волим! додаде она, при том бризну у нлач и паде ми на груди. Тако је остала неколико тренутака на мо-