Stražilovo

ђох јој одлучно, загрлих је и сгадох је љубити до суза. — Један корак само, само једна реч, па од несреће и очајања не ће бити ни трага ни гласа — шапутао сам јој ја, трудећи се, да загладим малонређашњи изгред. — Ако сам сиромах за свет, ако сам сиромах за твоју раскошпу матер, за тебе сам, голубице моја, богат и пребогат . . . Најзад, љубав без пожртвовања није љубав ... то је животињски осећај .... Врата авлиска силно се залупише. Она се трже. — То је моја нана — рече тихим гласом, при том ми журно пружи руку и још тише додаде : — С Богом ! Ја несвесно пођох за њом. — Би . . . ти . . . размислити ваља, наравно . . . само је један живот и једна срећа . . . Лаку ноћ! Муцао сам тако а срце ми је силио куцало, и сваки његов откуцај говораше ми јасно, да је то последњи пут -— — — — —

После неколико дана, хладна једног и туробна јутра у празорје, заустави кочијаш своја шарена путвичка кола пред капијом мога стана. Брзо смо били готови с товарењем, јер осим инструмената писам друго шта ни имао Бог зна колико. Пре него што ћу се иопети у кола, стара госпа такођер изађе на улицу, убрађена и огрнута неким старим, дебелим шалом. — Па баш да пам одлазите? — рече, тек колико да се нађе у послу. — А да нисте штогод заборавили? — Држим да нисам —• одговорих хладно и чисто кроз зубе.

Прекрстих се, рекох јој одвећ немарно »С Богом!» а кочијаш ми поможе да се попнем у кола. И кочијаш хитро седе на своје место, прибра дизгине и швићиу бичем лево и десно изнад коња. Меденица на врату дешњака зазвони и кола се полако кренуше напред. — Срећан вам пут! Немојте нас заборавити! — чух да закрешта одвратни глас старе госпође. Идући кроз још пусте улице варошке, кола су се грувала по испроваљиваној калдрми а арњеви над главом ми тресли се као сито Пут, који је водио норед негдашњег турског гробља, био је узбрдан и врло тегобан. С тога смо се одвећ лагано кретали, и кочијаш, да би зар одлакнуо својим мршавим коњићима, скочи са свог седишта, лако као срндаћ, на земљу, те, идући поред кола, стаде пуцати бичем по ваздуху. Свањивало је у велико. Окретах се небројено пута натраг, ваљда да што боље утувим месго, у којем сам сахраиио своје најлепше наде; у којем сам био блажен и срећан, а из којега излазим пуст и неутешан. Кад смо минули турско гробље, кочијаш се попе на кола, јер је одатле настајала пизбрдица. Беше већ лепо свануло. Ја се обазрех још једном натраг, али ми се варош већ иоче губити из вида и тонути полако за брдом. Само је још торањ црквени штрчао као каква горостасна кула у ваздуху. У место кућа ја видех местимице-местимице стубове плаветна дима, који се усиравно пео горе, разређујући се поступно, док већ савршено не ишчезе. — Дим! — рекох у себи, потресен и очајан. — Све сам дим! . . . Чсд. А. Поповић

ВЕЧИТИ МУЖ

да „загребе", и сам Бог зна за што га је Вељчањинов за то иитао; у ствари беше он сам у забуни. Па прво питање у једној бакалници

ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МШШВОЈ МАКСИМОВИћ (Наставак) код Покрова показаше му Покровску гостионицу, одмах за раскршћем. У гостионици га известише, да господин Трусоцки „уживају" сад ту у кући у намештеним собама код Марје Сисојевне. Пењући се по уским, исполиваним и врло иечистим степе-

& V Лиза авлу Павловићу не беше ни на крај памети