Stražilovo

72

дошћу, за дело то време а гледаће је као рођену кћер, као рођену кћер! Био је ужасно узбуђен и несгрпљив, и није ни скривао тога. — То је са свим иемогуће — рече Павле Павловић, кривећи се и лукаво му загледајући у очи. —■ За што? За што је немогуће? — Како би то изгледало, пустити тако дете, и то на врат на нос — па ма и са тако искреним пријатељем, као што сте ви •— да и не говорим о том; али ипак у кућу непозпату, и то још из вишег друштва, где и не знам како ће бити примљена. — Та па ја сам вам рекао, да ме гледају као да сам члан породице — скоро у јарости викну Вељчањинов — Клавдија Петровна ће сматрати за срећу, кад рекнем само једну реч. Као моју рођену кћер ... и ђаво нек носи, ви и сами знате, да ви то само — тек нек се брбља ... шта ту треба дуже говорити! Он чак тресну ногом о под. — Та ја само, знате, да можда не ће изгледати чудно? Свакако, да ја сам бар један пут, два пут одем к њој, а како овако са свим без ода ? Хе-хе... и у таку важну кућу. — Та то је најобичнија кућа, и ни најмање „важна"! — викао је Вељчањштов, — кажем вам да је тамо пуна кућа деце. Она ће тамо оживети, само ради тога . . . А вас ћу сутра ја сам приказати ако хоћете, јер ће свакако бити потребно да одете онамо и да се захвалите; сваки дан ћемо онамо одлазити, ако усхтете .. . — Па ипак, некако ми ... ' — Глупости! А што је главно, ви то и сами знате! Дакле чујте, дођите к мени довече, можете и преноћити, ако хоћете, па ћемо се сутра раније кренути, да бисмо стигли онамо до дванаест сати. — Ви ете доброт;:ор мој! Чак и да ноћим код вас... — пристаде на једаред Павле Павловић, дирнут и раздраган — потпуно доброчинство ми указујете... а где је њихов летњиковац ? —- У Љесном. — Само, како ћемо с оделом ? Јер у тако знатну породицу, па још на летњиковац, сами знате . . . очево срце! — А какво је одело за њу? Она је у жалости. Зар може имати друкчије одело? Пристојније се не може замислити! Само мало чистије рубље, косицу ... (коса и спољни делови рубља беху у истину врло прљави). — Одмах, овај час ће се преодети — ужурба се Павле Павловић — а осгало потребно рубље

ћемо јој такођер одмах скупити; све је у Марје Сисојевне на прању. — Онда наредите да се пошаље по кола прекину га Вељчањинов — и то што пре." Али беше још препрека: Лиза се одлучно противила; за цело време је са страхом прислушкивала, и да је Вељчањинов, наговарајући Павла Павловића, имао прилике на њу добро мотрити, опазио би на њену лицу крајње очајање. — Ја не ћу да идем! — рече одлучно и тихо. — Ето, ето видите, са свим на мамашу! — Нисам ја на мамашу, нисам на мамашу! викала је Лиза, кршећи у очајању своје малене ручице и као правдајући се пред оцем од страшног прекора, да је она на мамашу — папаша, папаша, ако ме ви напустите... За тим се на једаред накострепш на уплашеног Вељчањинова. — И ако ме ви узмете, онда ћу.. . Али не доби времена да настави; Павле Павловић је ухвати за руку, мало не за јаку и повучеје са отвореном пакошћу на лицу у малену собицу. Оданде се опет кроз неколико минута чуло шаптање и загушен плач. Вељчањинов већ хтеде да оде онамо сам, али у тај мах се појави Павле Павловић и изјави му са неприродним осмехом, да ће одмах и она изићи. Вељчањинов се трудио, да не гледа на њега, него гледаше у страну. У то се показа и Марја Сисојевна, иста она жена, коју је мало пре срео улазећи у коридор, и стаде слагати у лепу малену торбу, која беше Лизина, донесено рубље. — А ви ћете, баћушка, да одведете цурицу, а? — обрати се она Вељчањинову — имате ваљда породицу, шта ли? Добро ћете урадити, баћушка;избавићете јадно дете из овог содома. — А шта ви, Марја Сисојевна! — промрмља Павле Павловић. —• Шта Марја Сисојевна! Мене и други Свет тако велича. Или зар код тебе није содом ? Зар је лепо, да разумно дете гледа на тако чудо и покор ? Довели су вам кола, баћушка — у Љесни ^ћете, куд ли? — Да, да. — У добри час! Лиза изиде тужна и бледа, са спуштеним очима и узе торбу. Вељчањинова није ни погледала; устегла се и не пружаше руке према оцу да га загрли, као при Вељчањинову уласку, па чак ни при растанку с оцем; видело се да га не хтеде ни погладити. Отац је из обичаја пољуби у главу и поми-