Stražilovo

95

вопис Вуков, јер није истина да је он „обрнуо према правому изговору и према новијим мислима о њихову писању". Знао је Вук добро зашто је оставио дс и тс да се пише. Знао је Вук да се изговара осјеИи, оцјеКи и одсјсЛи. Зато и вели у својем српском рјечнику од 1818 год.: „али ја нијесам смијо написати госаоцки, брацки: зашто се ђешто чује д, или т, пред с; а ђешто се опет избаци д и т на поље", па даље каже: „Ја сам чатио у књигама, што су писали прости Србљи, који нијесу ни чули за етимологију, и госиоски, и госиоцки и госиодски; и оејеИи, и оцје&и и одсјеИи. " Кад се дакле на једном крају говори осјеЛи, на другом оцјеКи, а на трећем одсјеИи, нема ли онда право Вук кад каже: „ја нијесам смијо написати госаоцки, брацки", и није ли природније да се задржи при оваком разноврсном изговарању оно што одговара и фонетици и етимологији. Какав је то дакле „прави изговор" и какве су то „новије мисли о писању", које спомиње г. Решетар? Вуково мишљење од 1818 вреди више него не знам чије „нове мисли о писању" и не знам какве „нове мисли о писању", јер он је најбоље знао како се у овијем приликама оваке ријечи свуда изговарају, па зато је и морао донијети таково правило при писању за овај случај. Као год што се у једном крају говори виђети, а у другом видјети, и ми смо облик видјети унијели у књижеван језик зато што нам изгледа правилнији према старословенском језику, тако се исто у једном крају говори осјеЛи, у другом оцјеИи, у трећем одсјеЛи, и ми смо унијели у правопис књижевни одсјеЛи зато што је тај облик одсјеИи не само по фонетици него је уједно и ио етимологији такав, зато он мора имати првенства над осталим облицима као што су оцјећи и осјеЛи. Из исгих разлога ваља писати и госиодство, братство, и овако писање требалоје задржати и у академијском рјечнику као што је Даничић и писао. Владика Његош писао је по рускословенском правопису, а г. Решетар замјера му што је писао гинемо, а не тинемо; иецша, а не иецива, а баш је онако добро како је владика писао: гинемо, иецмва. Владика Његош каже на стр. 99: гађају пушкама и броје колика иута која одјекне. На стр. 188: Еолика му брата остадоше. На стр. 228: Да пребројим зрна од пушаках колика ти токе изломише. Ја мислим да је г. Решетар, кад је говорио о Његошеву језику, требао споменути да се колико на југу употребљава адјективно, а код нас супстантивно. Ми би казали: колико иута, колико браАе итд. На стр. 155 долазе ови стихови:

Жалије му снахин вјенац било него главу свог сина Андрије. Даничић каже у својој синтакси да у овијем стиховима стоји гријешком акузатив. Г. Решетар требао је иокушати да протумачи овај акузатив, јер Даничић није имао право што је које шта држао за погрјешке, што су особине појединих крајева. Па тако Даничић држи да је акузатив погрјешан и у овом стиху Његошеву: Фиска стоји младе убојнике. Ове је акузативе требао госп. Решетар протумачити својим читаоцима. Тако исто требао је казати шта је испустио Његош у овом стиху: Ја не виђех у једнога момка, и како није испуњен закон гласовни у облику цуцки у овом стиху: Попе цуцки, дај ми оно писмо (стр. 190). У рјечнику није добар акценат ни у ријечи амвбн, бна, него треба да је амвон, амвона. Ове ријечи нема у академијском рјечнику. Ријеч куиељ, што је г. Решетар употребљава тумачећи ријеч бања, није добра. Акценти на ријечима благородан, благородство, блпстателни несу добри него треба да су оваки: благородан, благородство, блистателни. Тако исто мјесто дјејателнп треба дјејателпп, мјесто дЏјствије, дјејствије, мјесто добродјетељ, добродјетељ. На стр. 235 у рјечнику употребљава г. Решетар оживљује мјесто оживљава. На истој страни вели: захукати, -чим. То није добро. Захукати има захучем, а захучати -чим. На истој страни вели знамење је зламење, али зламење не смије г. Решетар употребити ни у којој прилици у књижевном језику. На стр. 237 стоји: колан, -ана мјесто колан, колана, мамон, -она мјесто мамон. мамона. На стр. 238 стоји: услијед хемијскијех операција, што наравно не ваља. На истој стр. стоји: надебљати, надебљам мјесто надебљати, надебљам. На стр. 240 стоји : иомјанути, иомјанем ирема руском аоманутћ, али ја мислим да је то узео владика из црквенога рускословенскога језика, н. п. Да помлнетЂ Господб Богб свшценство твое вт. царсгвш своемт,. На стр. 241 стоји : иостојбина мјесто аостбјбина. На стр. 242 стоји: разбирати, разбирам мјесто разбпрати, разбпрам. На стр. 243 стоји: саставање мјесто саставање; спмвол мјесто спмвол; сљедовати мјесто сљедовати; на истој страни стоји: соаственп, од руск. собственнии, као ујачана рефлекс. посес. замјеница „баш свој". Ја мислим да је то соиствени ушло како у српски тако и у руски из њемачкога језика. На истој страни стоји: состав мјесто састав; саособност мјесто сиособност; страданије мјесто страданије. На стр. 244 стоји; тартар мјесто тартар; тпрјанство мјесто тирјанство; торжествовати мјесто торжествовати. Карловци Ловап Живановић