Stražilovo
117
У СПОМЕНИЦУ
ГЦи И.. Л ј
ао да брује небески гласи, Када ти бајни одјекне глас; Као да шуште вилинске власи, Ил' дуси моле у Бога спас; Као да шева под небо леће И Богу даје захвални дар; К'о да се славуљ по лугу шеће Ба гласа свога разлева чар;
К'о да се спушта на лаких крили' Анђео миља, да утре јад, Да утре сузе мајци, што двили, БЈто смрт јој оте једини над. 0 благо теби! Бог теби даде Чаробан гласак, чаробну моћ, Да њиме горке растераш јаде, Да с жића тамну разгониш ноћ.
Али ти даде дарак још већи, Срдашце чисто, вилински крас, Јер из њег само може потећи Тако чист, мио, чаробан глас. ХАНС АЈЛЕР
Ипанов
(САЈД<л)
„Чуј, Марто, пеко куца; пусти га, де, унутра: Хаџија биће какав, што незиан туд залута! Јуначе, добро дошо, буд' нам за столом гост: Хлебац је бео, мекан, пића је хладна дост'". „За јелом, ни за пићем не поведе ме стрв; Ако си ти Ханс Ајлер, ја хоћу твоју крв. Ире више још месеца у боју бесмо ми, Бмо сам тамо брата, брата ми смаче ти. Док се борио с душом, заклех се брату свом, Да ћу га ја осветит' у боју осветном." „ 11 а ако сам га смако, поштен је био бој; Но дође л' да га светиш, ја примам позив твој. Нег не у кући, узак ту би ми био бој, На доглед хајд'мо, коме заложих живот свој. Мач амо, Марто, онај, ким смакох њега, знаш: Не дођем ли ти натраг — простран је Тирол наш!"
Одоше два јунака уз прву стену горе Баш први блисну зрачак злаћане сјајне зоре —• Напред ће Ханс, а странац дурашно за н>им гре, Б1то они више, сунце одмиче више све. Ено их на врхунцу — пред њима пуко свет Огроман, величанствен — оде у недоглед. По долинама бујним обиљем благо пада, Колибе с' начетале, по испустима стада. Ту поток, понор, гора, па врлет на врлет, Над свим слобода лебди, па грли цео свет. Колибе, људи, гора, и нонор, кланац, вир Свуд ћутиш стару верност и с њоме божји мир. Обадва стоје, гледе на земљи божји рај, А Ханс показа руком свој мили завичај: „Твој брат ми, видиш, хтеде ускратит' блага та, За то ја живим, гинем, за то га смакох ја!"
Странац погледа доле, па Хансов гледа лик, Мишца му кивна клону, и клону осветник: „Па ако си га смако, поштен је био бој, Хоћеш ми простит', ево т' од срца опрост мој!"
м
УПРАВНА СЛУЖБА
С Л И К А И 3
ЧИНОВНИЧКОГА (Наставак)
Ж И В 0 Т А
ј^во погурена старчића, гараве масти, а ^ситних, црних очију. Да му се речи не вуку као тарана из лонца, бих рекао, циганскога је пореоа.
Шуња се понизно к мени, а како корача, онако је по такту удесио мало кроз нос: »Добар дан, господине!« А кад дође до мене, пружи ми руку, сме-