Stražilovo

121

»Јо, знате, господине, мој покојни усадио лане млад дуд пред кућом, па ја то негујем и чувам, Бог зна како, само да га подигнем. А дошла јутрос ова горопад па очунгљала све лишће с тога младог дуда. Ја изишла па јој кажем, што ие бере са онога великог дрвета? А она мени: »хоћеш се вући унутра, траго швапска!« У то изишле ове две снаје моје, а она измахну тим кључем па по њима. Ето, тако је било.« »Е — то ћемо узети у записник па предати суду.« »Не записујте, господине, ако Бога знате! Све ће ми бубе поцркати од глади, ако се станемо по суду потезати!« А и Швабице ће у један глас:

»Ми не траашмо ништа; само нас немојте предавати суду !« »Али Наста тужи.« »Не тужим, господине!« »Него, као мислите, што је која добила, то је њено?« »Па — како нам је, тако нам је!« »А ви хајд с Богом! Него ти, Насто, да ниси више брала лишће са млада дрвета!« »Дакле, велите, да идем суду, господине?« наставиће сад опет колар. »К суду, дабогме. Та казао сам вам то већ толико пута!« »А ви баш не ћете?« »Идите с Богом, човече! С вама се не може паметно говорити.«

(Свршиће се)

Милан Андрић

/\г Ј Ј Ј

ВЕЧИТИ МУЖ

ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕНОКОГ ПРЕВЕО МИЛИВОЈ МАКСИМОВИћ. (Наставак)

УШ Лиза болесна ЦЦутра дан, чекајући Павла Иавловића, који . је обећао, да не ће закаснити, ходао је Вељ' чањинов по соби, присмакао је своју каву, пушио и сваки час признавао себи, да је сличан човеку, који се из јутра пробудио па се сваког тренутка сећа, да је синоћ добио шамар. „Хм .. . он врло добро зна, како стоје ствари, па хоће сад да ми се Лизом освети! — размишљаше у страху. Мило лице бедног детета изађе му пред очи. Срце му поче силније куцати при помисли, да ће данас, скоро још кроз два сата видети своју Лизу. „И шта ту треба говорити!" — помисли одушевљено — „у томе се састоји сад цео мој живот, цео мој задатак! Какви шамари и успомене!.. . И за што сам ја и живео до сад? Неуредности и суморност ... а сад — са свим нешто друго и друкчије!" Али поред свега свога одушевљења постајао је све више и више замишљен. Хоће да ће измучи Лизом — то је јасно ! И Лизу ће измучити. И тим ће и да ми се освети за све. Хи .. . нема сумње, да му не могу више дозволити да се понаша онако, како се синоћ понашао" поцрвене на једаред, — „и . .. и ипак га још нема, а већ је дванаести сат!" Чекао га је дуго, до пола један, а узнемиреност његова расла је све више и више. Павла Павлови-

ћа никако. На нослетку превлада мисао, која га је давно већ почела мучити, да он баш нарочито не ће да дође, и то само из узрока, да би могао да му направи још једну онаку сцену, као синоћ. Ово га раздражи још више: „он зна, да ја од њега зависим, и шта ће сад бити од Лизе! Како ћу да јој идем иред очи без њега!" На послетку не могаше више издржати, и управо у пола један се упути сам к Покрову. У кући му рекоше, да Павле Павловић није ни спавао код куће, да је тек из јутра око девет сати дошао, остао четврт сата и опет отишао. Вељчањинов је стојао пред вратима стана Павла Павловића, слушао шта говори служавка и механички је шкљоцао кваком забрављених врата. Кад се мало разабрао, он пљуну, пусти кваку и замоли да га одведу Марји Сисојевној, која, кад чу ко је овде, и сама изиде Н& П0Љ6. То беше добра жена, „жена са благородним осећајима", како се изражавао о њој Вељчањинов, кад је причао касније свој разговор с њом Клавдији Петровној. Распитавши се у кратко, шта је с „девојчицом", одмах пређе сама да прича о Павлу Павловићу. По њеним речима „да не беше само детета, она би њему одавно показала била врата". — Ономад, овде код нас у кући, догодила се несрећа: неки комесар, шта ли, узео у гостијоници