Stražilovo

120

Још ја то нисам ни довршио, али забрбља неко у вратих. Ух, то је немак, помислих у себи, који чешће зна но по сахата да мучи и мене и себе са својим 6-6-6, д-д-д, р-р-р и свима сугласницима на свету! Преварио сам се. Није ушао 'немак, али по готову. Јер ја једва да ухватим по коју из разговора тога човека, а оно друго — говорио мени, говорио зиду. Глас му је промукнут а језик му тандрче као чегртаљка. По занимању је трговац, а уз то је варошки заступник; многогодишњи кандидат за начелништво и такмац Станков за водство »народа«. Неуморан борац за славои властољубље, али у кругу свога сталежа не ужива никакво поштовање. Чим овај уђе, а Станка, опет у три корака, нестаде из собе. »Слуга!« —то сам разумео, а за даље ме не питај. И он, дабогме, седе на диван; стаде замотавати цигарету, а уз то непрестанце тандрче. Ја сам из целога му тандркања разумео само »начелник . . . седница . . . тетка Ката... пију« и ништа више. Можда би ме и до по дне мучио својим тандркањем, да не уђе пијани Васко колар, који ме сваких осам дана напастује својом невољом, и којем сам већ педесет пута казао, да он тој својој невољи може само код суда наћи лека. »Добар дан, господине!« »Да Бог да!« »Ја опет код вас!« »Видим. А које ново?« »Та није ништа ново, већ увек оно старо.« »Ако је оно старо, онда вам је и мој одговор онај сгари. Зар ви не разумете, кад вам лепо, јасно кажем, да се у тој вашој невољи можете само код суда помоћи?« У то унесе протоколиста подобру повучицу додељених ми списа. »Та памтим ја добро шта сте ви мени казали. Али, коме се год потужим, каже: иди ти само господину већнику. Ако ти он не помогне, не ће нико! То ми, ето, баш јутрос, и Тома чаругџија каже.« »Шта ћеш са лудим човеком — помислим у себи, а у то се уплете онај на дивану, да он капацитује пијаног колара. Стаде га тандркање — све му пљувачка лети из уста.

Колар се намрштио, ћути, па гледа преда се; а ја узео да прегледам додељене ми списе. На један пут ће колар: »Та што се ти ту намећеш као сочиво на Божић ? Ја да сам хтео од тебе искати савета, ја бих дошао к теби, а не бих досађивао господину. Колико ти знаш, да прости овај господин, толико знам и ја. Него си се укочио ту, на томе дивану, као да ти је дедовина, на мислиш да и ти нешто важиш. Чуда, људи!« Без сумње би имао колар још коју да рекне, али га прекиде редар, који допрати оне три Швабице, а за њима уђе и Наста, иа преко свију зинула овамо: »Ево их, господине!« Имао сам шта и видети. У старе Швабице једно око с длана модро и један рукав од рамена до лакта распорен; у друге шака косе ишчупана, па крв подишла, а у треће усне натекле као гушчје јаје. »А шта је то, Насто?!« А она ће: »Немојте то гледати, господиие, већ видите ово!« па засука рукав и показа модрицу на руци. Онај са дивапа устаде, поклони се и оде; али уђе Јоза добошар па ће службеном озбиљношћу управо преда ме: »Молим, госнодине, хоћу ли ићи да од стране славнога магистрата обнародујем, да ће се после по дне варошко сено продавати?« »Какво сено?« »Оно ланско сено, што је остало од варошких бикова.« »Па што не питате господина начелника? Зар и о томе ја да водим бригу?« »Господин начелник су ми, до душе, рекли јутрос; али видим их тамо код тегка-Кате где су се мало завезли, па, бојим се, заборавиће. За то, као мислим, боље да вас запитам.« »Па кад вам је господин начелник рекао, онда добујте — не браним — да ће се и варошки бикови продавати!« одмахнем ја. »Ваша ће заповест бити одмах испуњена.« Окренем се Насти и Швабицама. »Дакле, шта је то било?« Наста опет отпоче својим громорним гласом као и пре. »Тебе сам већ чуо. Ти ћути! Него, хајде ти, стара, реци ми, шта је то било?« Швабица уздахну горко па онда пође казивати :