Stražilovo

131

Тим се чуво столњагс, сав од платна бела, Што га њена тетка својом руком ткала, Што је био застрт поврх стола цела, Да не би где мрља од мастила пала. Мотрећи по листу, смотрих једног дана Подлистак, у њему што је штампан био, Бејаху то неки наставци романа, Што је дотле дуго, тачно излазио. И једно ми место баш у очи паде: Писац је ту црто, где се љуби двоје. Сликао је верно љубавне им јаде, Те ја тамо, после, свраћах очи своје. Пратећи ред с редом, стах на једном ставу, Што ми, у том часу, врло мио беше, Погледах узбуђен танку Танкосаву, А њене ме очи још већма занеше. Спустих ноглед доле, спрам женске јој силе Виже нисам мого жудњи да одолим, Но подвукох, кришом, ове речи миле: „Не могу ти крити — љубим те и волим!" То подвукох кришом, ал у себи жуди', Да она, кад одем, брзо дозна за то, Да јој плаха љубав узнемири груди, Не би ли ми дала и одговор на то. И, не лези враже, одмах, другог часа, Видех да се у њој неки немир скрива. Доста дрхтав беше звук њезина гласа, А боју у лицу много промењива. Што је чудно било — новине још исте, Ма да беше шара на све четир стране, Ма да нису биле, к'о што треба, чисте Ма да беху мало још и подеране. У подлиску оном, што сам га већ знао, Под врстом, коју сам подвукао био, Одмах сам и други ознак угледао. Одговор је био: „Ти си мени мио! Љубим те и срцем и свом душом својом, Ја под влашћу твојом већ одавпа стојим, Радо ћу да идем свуд за речју твојом Слатко ћу се твојом робиљом да бројим !"

Мени, богме, на то не би ништа криво, Те у неко чудно, слатко миље падо'. Већ сам тајну драгост у срцу уживо У подлистак, иосле, гледах врло радо. Он је згодно стајо мени на погледу, Очима сам мого, уз рад, да га пратим. Промотрим све врсте, пређем све по реду, И, најзад, по жељи, један израз схватим. Подвуко сам речи: „Је ли од истине?" И другога часа, чим сам за сто сео Прочитах у листу редак пун милине: „Но сумњај, већ буди уверен и смео!" При таком исказу за час постах бујан, Па, како с њом сеђах, с једне стране стола, Појмих неки дрхтај и постах узрујан, Бацивши јој поглед, пун страсти и бола Седећи на месту нисам имо мира, Но столицу мицах, да јој будем ближе; Најзад моје раме њено раме дира, И њен дрхтав дисај до мог лица стиже. Тад се чисто занех и обзир изгубих — Нисам имо снаге, већ подлегох жуди Обгрлих је руком, страсно је пољубих. Не пуштах је, тгосле, дуго с бурних груди. Она нешто шапта, ал шта — ко ће знати? Ја јој само, занет, љубљах врела уста Не знах шта је доста — тешко беше стати. Она се и брани, али после суста. Кад се, најзад тргох, к'о иза сна нека, Она спусти главу на страсне ми груди, 0 мене се обви њена рука мека, Те даде израза својој тајној жуди. За тим диже главу, погледа ме смело, И у своју руку моју руку узе, Очи јој збораху сетно и весело, А уз то трептаху дробне бисер-сузе. Уздахом и оком каза да ме воли, Као да одавна чека смелост моју, Па не може више срцу да одоли, А да већ не изда тајну љубав своју.